Nevinost u „indeksu”

Sa aferom „indeks”, pretpostavka nevinosti je stavljena na težak ispit u dva svoja osnovna aspekta, krivičnoprocesnom i radnopravnom. Suštinsko krivičnoprocesno značenje pretpostavke nevinosti svodi se na to da optuženi ne dokazuje svoju nevinost nego javni tužilac dokazuje njegovu krivicu (F. Quintard-Morenas). Pojedinac koji se nalazi pod pretpostavkom nevinosti nije nevin čovek nego sudskim procesom opterećen čovek, čovek pod osnovanom sumnjom koju je svojim aktom – optužnicom – utvrdio nadležni organ, javni tužilac.
Da je pretpostavka nevinosti naličje osnovane sumnje može se jasno videti iz sledećeg primera. U optužnici smederevskog tužilaštva navodi se da je student A, za određeni novac (600, 1.000, 1.100 evra) kupio ispit kod profesora B. Na glavnom pretresu student A je ponovio iskaz iz istrage. Na osnovu ovoga uspostavljen je uzročnoposledični niz osnovane sumnje: student A – novac – prof. B – ocena šest. Iako ovaj niz izgleda vrlo ubedljivo, Sud je taj koji utvrđuje istinu, odnosno da li navedeni uzročnoposledični niz opstaje ili postoji neka činjenica koja ga prekida. Međutim, dok sud ne donese pravnosnažnu presudu pred licem javnosti postoji samo uzročnoposledični niz zasnovan na osnovanoj sumnji.
Baš zbog toga što je njeno drugo lice osnovana sumnja, pretpostavka nevinosti neraskidivo je vezana za „brzo suđenje” (speedy trial), odnosno za institut suđenja u razumnom roku, kako bi se to reklo u Evropskoj konvenciji za zaštitu ljudskih prava. Ali, i s obzirom na ovaj institut, „afera indeks” predstavlja jedinstven slučaj. Dok je zakonodavac računao sa optuženima kojima je u interesu „brzo suđenje”, optuženi u aferi ,,indeks” su jedinstveni po tome što žele „usporeno” suđenje. Tako, posle tri godine procesa koji nije odmakao od početka, jedan od optuženih sa mesta dekana Pravnog fakulteta u Kragujevcu zamolio je „za strpljenje do pravosnažne sudske presude”.
Problem radnopravne dimenzije pretpostavke nevinosti svodi se na pitanje fakultativne suspenzije, koju poslodavac može izreći zaposlenom ako je „protiv njega pokrenut krivični postupak zbog krivičnog dela učinjenog na radu ili u vezi sa radom”. Prema Zakonu o radu, fakultativna suspenzija „može da traje najduže tri meseca, a po isteku tog perioda poslodavac je dužan da zaposlenog vrati na rad ili da mu otkaže ugovor o radu ako za to postoje opravdani razlozi”.
Što se tiče trajanja fakultativne suspenzije, očigledno je da je tromesečni rok ustanovljen prema očekivanju „zakonodavca da će se krivični postupak okončati u celosti (uključujući tu i žalbu) u vremenu od tri meseca”. Ovaj rok, međutim, bio je izraz zakonodavčevog optimizma jer se kod nas krajnje retko postupci okončavaju za tri meseca (V. Rakić-Vodinelić). Iz svega ovoga proizlazi da je Zakonom o radu propisan tzv. instruktivni rok, koji se kao takav može produžiti do donošenja pravnosnažne presude.
U konkretnom slučaju afere„ indeks”, ministru Ž. Obradoviću (kao državnom poslodavcu) na raspolaganju je stajala optužnica smederevskog Okružnog tužilaštva. U ovoj optužnici, pored konkretno navedenih krivičnih dela koja se stavljaju na teret svakom od optuženih, između ostalog, stoji stav tužioca da će optuženi „ometati postupak uticanjem na svedoke i saučesnike ... da se radi o okrivljenima koji su izuzetno ugledni i uticajni u svojim sredinama ne samo zbog činjenice da se radi o profesorima univerziteta već o licima koja su povezana i sa kolegama na drugim univerzitetima, okrivljenima koji su zaposleni u državnim organima ili organima gonjenja kao i određenim licima sa vezama iz kriminogene sredine...”. Ministar prosvete, kao pravi poslodavac na državnom Pravnom fakultetu u Kragujevcu, nije smatrao relevantnim podatke iz optužnice na osnovu kojih bi (po pravu nadzora) optuženim nastavnicima produžio suspenziju do pravnosnažnog okončanja postupka.
Uopšteno gledano, razloga za suspenziju optuženih ima barem tri. (1) Svaki optuženi se nalazi u posebnom psihičkom stanju. (2) Dok mu se sudi optuženi mora da ide u sudnicu a ne na posao, što će reći da ne može fizički da bude na dva mesta. (3) U slučaju optužbe za krivično delo izvršeno na radu i u vezi s radom krajnje je nelogično da neko dolazi na radno mesto na kome je po optužnici izvršio krivično delo, pogotovu ako je reč o teškom delu. Najzad, u slučaju da se radi o grupi, nema tog poslodavca koji bi optuženu grupu za krivična dela učinjena na radu vratio na posao, a kamoli da bi im poverio upravu firme.
Međutim, u ulozi takvog poslodavca pojavio se ministar Žarko Obradović. On je izjavio da su svi profesori – i oni pod pretpostavkom nevinosti i oni nevini – jednaki.
Stoga se izjava ministra može tumačiti na dva načina: ili ministar ne zna pravo značenje pretpostavke nevinosti, ili se stavio na stranu optuženih.
profesor Pravnog fakulteta u Kragujevcu