„Чајанка” квари политичке рачуне

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 15. септембра – Осам недеља до избора који ће тачно измерити температуру на политичкој сцени Америке, и који се већ доживљавају као својеврстан референдум о Обаминој политици на половини његовог мандата, дефинисано је бојно поље и одређене стегоноше војски два главна политичка табора, демократа и републиканаца.
У новембарски „изборни дан” (први новембарски уторак) који овога пута пада 2. новембра, бирају се сви чланови Представничког дома Конгреса (435 места) и сваки трећи сенатор у дому са 100 места. Прошле ноћи је у седам држава одржана завршна рунда „примарних” избора, односно унутарпартијских квалификација за кандидате који ће изаћи пред бираче.
Резултати су донели неколико интерних изненађења у Републиканској партији. Највеће је дошло из државе Делавер, где је аутсајдерка Кристина Одонел победила Мајка Кастла, миљеника партије и политичког ветерана, који је на изборима редовно побеђивао у последње четири деценије и који је, између осталог, био и гувернер у овој држави.
За републиканце ово је проблем, због прогноза да Одонелова нема шанси на општим изборима. Прогнозирало се, наиме, да би Кастл у новембру могао демократама да преотме сенаторско место које је упразнио Џо Бајден, кога је Обама именовао за свог потпредседника.
Практична последица тог превазилази оквир Делавера: са још једним сенатором републиканци би могли да пониште већину коју сада у овом, важнијем дому Конгреса, држе демократе, али ова калкулација је сада доведена у питање.
Сличан исход – пораз партијског фаворита – покварио је рачунице републиканаца и у држави Њујорк. У оба случаја, аутсајдери су победили захваљујући подршци „Покрета чајанке” – новог феномена на америчкој политичкој сцени.
Реч је о некој врсти самоорганизоване побуне најконзервативнијих слојева америчке средње класе, без официјелног лидера, али са Саром Пејлин, која је на националну сцену као гувернерка забачене Аљаске лансирана у улози кандидата за потпредседника у тиму Обаминог ривала Џона Мекејна, као некрунисаном краљицом.
„Покрет чајанке” је своје име позајмио из историје: првобитна „чајанка” („tea party”)  била је побуна колониста „Новог света” против британских пореза који су товаре чаја са британских бродова усидрених у бостонској луци у знак протеста бацили у море. Данашњи „побуњеници” сматрају пак да је Републиканска партија исувише „омекшала” и да је време да се Америка врати својим „правим вредностима” – доследном конзервативизму белих протестаната који су је основали.
Питање пореза је иначе поново једно од главних у овдашњим политичким сучељавањима. Повод је што широки спектар пореских олакшица које су уведене законом са почетка првог мандата председника Буша млађег истиче крајем године, па су се демократе и републиканци ухватило у коштац око тога да ли их треба продужити или укинути.
Републиканци су за то да олакшице остану, с образложењем да би повећање пореских оптерећења у околностима колебљивог економског опоравка било контрапродуктивно.
Председник Обама и већина демократа у Конгресу слажу се да се олакшице продуже средњој класи – али не и најбогатијим Американцима, онима чији су приходи већи од 250.000 долара годишње (20.000 месечно). То Обами даје аргументе да противнике прикаже као заштитнике богатих, у околностима када је због високог дефицита државном буџету добродошао сваки долар.
Демократе иначе новембарске изборе очекују са значајним хендикепом: рејтинг њиховог лидера, шефа државе, драстично се срозао у односу на онај са којим је ушао у Белу кућу. Начин на који обавља свој посао данас одобрава само нешто преко 40 одсто бирача.
Обама засад не показује нервозу због тога. „Веома сам свестан да није популарна сва наша политика ”, прокоментарисао је то пре неколико дана у Кливленду. „Наш посао није лак, али ви ме нисте ни изабрали зато што је лак – нисте ме изабрали зато да бих само читао бројке о рејтингу и смишљао како да останем на положају.”
Аналитичари подсећају да су у овој фази мандата у којој је сада Обама неки од његових претходника који су побеђивали и у трци за други, стајали још горе: Роналд Реган и Бил Клинтон, на пример. И указују да велики председници обично своје бираче воде тамо где они у први мах нису вољни да иду. „На крају крајева, да ли нам заиста треба још политичара који људима говоре једино оно што желе да чују, само да би били поново изабрани”, запитао се ових дана колумниста једног овдашњег листа.
Милан Мишић