Пендрек без Ероса

Селимир Радуловић нахушкава на мене своје анонимне пајташе из тзв. Културног центра „Каром”. Онда, опет грди „Политику” што је постала „терапеутско јастуче”. Ово су први Селимирови текстови објављени у „Политици”, док моја сарадња са угледним листом траје тридесет година. „Орфеус” је штампао моју библиографију где се само у рубрици „Заступљен у антологијама” налази преко двеста јединица (песама), колико не износи ни цела библиографијица С. Радуловића.

Прошле године, да би помогло, Бранково коло је у „Карому” приредило неколико врхунских програма, па и наступ Матије Бећковића. Селим-паша Радуловић је лично продавао песникове књиге, халапљиво распакивао пакете, унезверено враћао кусур и стављао новчанице у набрекле џепове.

И ове године, 19. августа, Бранково коло је упутило писмо „Карому” обавештавајући га да жели, поред осталог, организовати чувени песнички турнир у шаху. Власници „Карома” су предлог прихватили у телефонском разговору, а онда, после мог мишљења о „антологији”, које им је хитро пренео њихов пајташ у талу, послали Бранковом колу ово писмо:

„Поштовани господине Грујичићу, и поред добре воље, чак и да сте нам понудили неке од Ваших најатрактивнијих програма у нашем простору, нисмо у прилици да прихватимо Вашу понуду. Разлог је светска економска криза и изузетно лош пословни биланс јула и августа 2010, велика инвестиција која је у току. Надамо се бољим временима и комплекснијој сарадњи између Ваше угледне институције и нашег Клуба културе „Каром”.С поштовањемПерица Милутин (и) Александар Матић”

Ако лаже коза, не лаже рог. Јасно се види ко је одбио и прекинуо сарадњу. Из писма се види и да се тзв. Културни центар „Каром” не зове тако, већ Клуб културе „Каром”. А из антологије прогнан, Момир Војводић пева: „Њушио је вучад испод шталских врата, / те ноћи сам вука примио за брата”.

Ових дана се обележава стогодишњица рођења Скендера Куленовића кога нема у антологији. Лепа је прилика, дакле, да Селим-бег на промоцији у „Карому” истакне стогодишњицу рођења великог српског песника, аутора антологијског сонетног циклуса „Оцвале примуле” и чувене поеме „Стојанка мајка Кнежопољка”.

Уплашени Селимир Радуловић, исцеђен као крпа, катастрофално је лош полемичар, без ероса и снаге, без духовитости и шарма, и – без аргумената! Само срђ, бес и завист; „накит” хришћанских грехова у фарисејском памфлету. А из антологије одстрањени Алек Вукадиновић му пева: „Сад ветрине/ дувају ти кроз нутрине.”

Селим-агу Цетињског прогања моја директорска еполета! Хм, ту смо, шта да се ради? Не зна он шта су Сремски Карловци. Ту ће га пијанци потопити. Већ га видим у емисији „Фарма”, удаљеног „седам временских зона” од самог себе, у покушају да здипи џак евра. А елиминисани Драган Колунџија моли: „Прими ме за свој сто и удри.”

Селим-ага мења партије као чарапе с рупом. Једна позната песникиња назвала га је „књижевним полицајцем”. Никад се није опро. Селим-жбир би да кадрује и смењује, да оптужује и денунцира, да затвара и пендрекише. А одстрањени Милан Ненадић шкргуће: „Проклињем те, земљо, у којој се срче,/ у којој се бљује и у рукав шмрче”.

Селим-јузбашу је успалила синтагма „књижевник и директор Бранковог кола”, исписана уз моје име испод првог текста „Килава намера антологичара”. Селим-брате, ту синтагму нисам дописао ја, већ уредник страница културе у „Политици”. А грубо искључен из антологије, Душан Матић певуши: „Ноћ и ноћ и ноћ./ Место злата и зла.”

Селим-баксуз фалсификује чињенице да песме Лазе Костића из деветнаестог века могу да уђу у антологију која обухвата период 1910/2010. Очајнички цитира и злоупотребљава Павловића и Црњанског, као да су читаоци „Политике” без памети. А одгурнути Милосав Тешић каже: „Куд ћеш, пиле, соколе, куд с прозеблим курчићем?”

У своју „антологију”, новоустановљени верник по Матеју није призвао ни душе преминулих савременика: Павла Поповића, Мирослава Антића, Даринке Јеврић, Божидара Тимотијевића, Танасија Младеновића, Бранка В. Радичевића, Душка Трифуновића, Драгомира Брајковића, Ђуре Дамјановића, Душана Вукајловића, Бранка Чучка, Војислава Деспотова, Милоша Комадине... А одбачени Милутин Бојић пева: „О, пали смо ниско!”

 Каже да је Ђорђа Сладоја и Ивана Негришорца уврстио као песнике, а не као суграђане или чланове жирија Змајеве награде. Све ће се само казати 16. фебруара, на дан Матице српске. Та антологија је прављена само због тога: претеча новој дебелој књизи увек исте „поезије”– за Змајеву награду. А одбачени Јован Христић појашњава: „Да ли је то нека стара грозница коју је фебруар/ заборавио у мојим костима?”

Ћушнут из антологије, Вујица Решин Туцић, љуштећи на небу „јаје у челичној љусци”, махну: „То беше срамменн у овој ДРАММЕНН”. Амен!

Ненад Грујичић