Српски рецепт за разликовање

Право питање у вези са темом ове расправе јесте – да ли су нам универзитети, државни или приватни, квалитетни. Поглед на такозвану. шангајску листу даје одговор над којим сви „реформатори” који су од 2000. године реформисали високо школство треба да се замисле. Уместо да реформе дају бољи квалитет универзитета (ваљда се свака реформа спроводи да се нешто учини бољим), код нас је, по добром српском обичају, испало обрнуто. Оборен је и квалитет државних универзитета. То је српски рецепт за разликовање. Пошто за поправљање квалитета универзитета треба пуно знања, труда, пара, а резултати су видљиви тек после више година, наши реформатори су прибегли много лакшем решењу. Створили су приватне универзитете још мањег квалитета и тако добили државне универзитете који су квалитетнији. Али квалитетнији само од приватних.
У исто време, реформом су себи омогућили да, по тим новим критеријумима, отворе приватне универзитете. Бивши министри тако поотвараше приватне универзитете или постадоше професори на приватним универзитетима. Свако је, при прављењу закона, понешто за себе додао или одузео и би шта би. Ту лежи одговор на питање зашто је код нас тешко раздвојити квалитет од прављења профита. Свима је познато ко је и како у овој земљи (на)правио велике профите. Најпре је прављењем шупљикавих или недоречених закона то себи омогућио, а онда све урадио „по закону”. Опет српски рецепт за разликовање.
Ваљало би да се подсетимо да су приватни универзитети зачети из државних, отварањем такозваних истурених одељења широм Србије. Професори жељни пара и лаке зараде растрчали су се по Србији и поделили силне дипломе знатно увећавајући свој иметак. Показало се да то може да буде уносан посао. Па кад је држава могла да наплаћује дипломе, што не би могли и приватници.
То што и државни универзитети остварују профит од „самофинансирајућих студената” показује само да су и они подлегли чарима приватизације и профитерства. А то је довело до обарања критеријума и квалитета универзитета. Ствари су више него јасне. Ако нема веће пролазности самофинансирајућих студената онда нико неће да уписује такав факултет (универзитет). И нестаће профит. А кад студенти који су на пријемном испиту остали испод црте имају велику пролазност на факултету, онда је логично да ће исти професори обарањем критеријума то исто омогућити и онима који су на пријемном прешли црту и финансирају се из буџета. Опет српски рецепт за поправљање пролазности на универзитетима. Најпре државни универзитет покаже свршеном средњошколцу да није за тај факултет јер није положио пријемни испит. А онда исти тај факултет (универзитет) каже – плати и спустићемо црту. Што више њих може да плати, црта иде све ниже.
Кад смо већ код профита, треба поменути и приватно остваривање профита од продаје испита и диплома (ех, та приватизација). Опет по добром српском обичају ништа се не ради да се такви случајеви кажњавају и све се препушта забораву.
То што се код нас, претежно, оснивају факултети за различите врсте менаџмента, још једна је потврда да је реч о јурњави за профитом. Не може нико да ме убеди да се најбољи руководећи слој у привреди (ма шта то данас значило) добија школовањем оних који нису прешли црту на државним универзитетима. Који дакле нису били ни међу 120.000 првих, колико финансира држава Србија. Тешко привреди коју ће они да воде. Да ли ту лежи одговор на питање зашто нам све тако добро иде? Србија има срећу да још нису почели да се оснивају приватни технички факултети, па да и све овако траљаво поправљене улице, на пример, добију и универзитетски печат. Ко би смео да уђе у лифт који би пројектовао приватно ишколовани инжењер у данашњој Србији?
Акредитација факултета и универзитета која је требало да уведе ред у оснивање универзитета, опет вољом законодавца, дала је потпуно супротне резултате. Сви су добили акредитацију. На одлуку комисије за акредитацију жалба се улаже политичком телу, састављеном по страначким критеријумима. И све су жалбе усвојене, те су сви добили акредитацију. Још један пример како политика може да поништи струку.
Зашто се не би увело да се пре одбране докторске дисертације оцени испуњеност услова, под једнаким критеријумима за државне и приватне универзитете? У земљи у којој све може да се купи, можда је решење да се и за универзитетске професоре уведу лиценце. Да лиценце додељује тело у којем би била барем половина професора са страних универзитета.
Најзад, и ми морамо да схватимо да није срамота немати универзитетску диплому. Да много корисних грађана нема универзитетску диплому. Зашто би сваки вишак пара морао да се искористи за набавку дипломе кад има толико других корисних ствари?
Институт за општу и физичку хемију, Београд