Није свуда као у Америци

У ,,Политици” од 15. септембра објављен је текст Жељке Бутуровић чија је најупадљивија теза да држава Србија не треба да финансира боравак наших добрих студената и дипломаца на страним универзитетима. Када би студије у свету заиста изгледале како их је госпођа Бутуровић представила, онда би се њој можда и могло дати за право. Међутим, госпођа Бутуровић је под етикетом иностранства и страних универзитета заправо све време говорила о Сједињеним Државама и њиховом систему високог школства. Отуда њен чланак даје лажну интернационалну слику о академским приликама, трошковима студија, селекцији студената и финансијским аранжманима и као такав наводи читаоце ,,Политике” на погрешан закључак о програмима којима Република Србија подстиче најбоље студенте.
Госпођа Бутуровић говори о вртоглавим школаринама од по неколико десетина хиљада долара које тобоже сноси наша република, али не каже да у Немачкој, Француској и многим другим европским државама факултетске школарине не постоје, па их отуда и наша република не сноси, већ скромно учествује у трошковима смештаја и живота. Она говори да најбољи студенти добијају стране факултетске и приватне стипендије, а опет не помиње да је такво финансирање на европском континенту права реткост и да је једини начин да наш студент просечног имовног стања, а натпросечног успеха оде на Сорбону или Хајделберг да му држава помогне. Но и тамо где постоје стране стипендије за наше студенте, оне се не дају према за нас релевантним критеријумима просперитетности појединца већ према опскурним и често тривијалним критеријумима даваоца стипендије, као што је литерарна сналажљивост студента.
Када госпођа Бутуровић каже да „факултетско образовање традиционално врши две основне функције: обуку у конкретним знањима и вештинама чија комплексност захтева вишегодишње учење и сортирање људи по особинама као што су упорност, одговорност, прилагодљивост и интелигенција”, онда она опет говори само о универзитетима америчког типа, јер европски универзитети традиционално не врше обуку у конкретним знањима и вештинама већ уздижу научно и културно своје студенте као самосталне, одговорне и науком и животом надахнуте грађане.
То што се у држави у којој просечне плате износе неколико стотина евра финансира боравак успешних дипломаца у иностранству није, како госпођа Бутуровић каже, бизарно, већ напротив одговорно и логично. Тако је било још у Кнежевини Србији и тако је било у свакој скрајнутој земљи која себи није желела само незналице већ светске људе са париским, бечким или њујоршким сјајем који ће, у тадашње као и садашње заостало друштво не само својим знањем, већ суштинским разумевањем савремених друштвених уређења и његових институција водити напред – људе који ће желети метро у Београду зато што знају шта је метро, који ће разликовати архитектонско савршенство од фуша, који ће знати како изгледа озбиљна адвокатска канцеларија или лекарска ординација, људе који ће поправити недостатке нашег школства јер су видели боље, који имају познанства широм света и суверено се споразумевају на разним језицима.
Стипендирање српских студента и дипломаца који испуњавају услове да оду у иностранство није никакав изузетак у нашој социјалној политици већ напротив природан наставак студентске политике нашег друштва у којој добри студенти добијају дом и не сносе трошкове основних студија, у којој се дају студентски кредити и стипендије и одобравају учешћа у школарини. Таква социјална политика није ствар самовоље државе већ је предодређена у нашем Уставу и његовим одредбама о слободном развоју личности и једнаким шансама. Да је такав поредак суштински другачији од капитализма сасвим је очито. Отуда се наша држава, као и многе развијене европске државе, назива социјалном државом и отуда за наше прилике никакве лекције из личне опсервације прилика у Сједињеним Државама не важе.

правник