Nije svuda kao u Americi

U ,,Politici” od 15. septembra objavljen je tekst Željke Buturović čija je najupadljivija teza da država Srbija ne treba da finansira boravak naših dobrih studenata i diplomaca na stranim univerzitetima. Kada bi studije u svetu zaista izgledale kako ih je gospođa Buturović predstavila, onda bi se njoj možda i moglo dati za pravo. Međutim, gospođa Buturović je pod etiketom inostranstva i stranih univerziteta zapravo sve vreme govorila o Sjedinjenim Državama i njihovom sistemu visokog školstva. Otuda njen članak daje lažnu internacionalnu sliku o akademskim prilikama, troškovima studija, selekciji studenata i finansijskim aranžmanima i kao takav navodi čitaoce ,,Politike” na pogrešan zaključak o programima kojima Republika Srbija podstiče najbolje studente.
Gospođa Buturović govori o vrtoglavim školarinama od po nekoliko desetina hiljada dolara koje tobože snosi naša republika, ali ne kaže da u Nemačkoj, Francuskoj i mnogim drugim evropskim državama fakultetske školarine ne postoje, pa ih otuda i naša republika ne snosi, već skromno učestvuje u troškovima smeštaja i života. Ona govori da najbolji studenti dobijaju strane fakultetske i privatne stipendije, a opet ne pominje da je takvo finansiranje na evropskom kontinentu prava retkost i da je jedini način da naš student prosečnog imovnog stanja, a natprosečnog uspeha ode na Sorbonu ili Hajdelberg da mu država pomogne. No i tamo gde postoje strane stipendije za naše studente, one se ne daju prema za nas relevantnim kriterijumima prosperitetnosti pojedinca već prema opskurnim i često trivijalnim kriterijumima davaoca stipendije, kao što je literarna snalažljivost studenta.
Kada gospođa Buturović kaže da „fakultetsko obrazovanje tradicionalno vrši dve osnovne funkcije: obuku u konkretnim znanjima i veštinama čija kompleksnost zahteva višegodišnje učenje i sortiranje ljudi po osobinama kao što su upornost, odgovornost, prilagodljivost i inteligencija”, onda ona opet govori samo o univerzitetima američkog tipa, jer evropski univerziteti tradicionalno ne vrše obuku u konkretnim znanjima i veštinama već uzdižu naučno i kulturno svoje studente kao samostalne, odgovorne i naukom i životom nadahnute građane.
To što se u državi u kojoj prosečne plate iznose nekoliko stotina evra finansira boravak uspešnih diplomaca u inostranstvu nije, kako gospođa Buturović kaže, bizarno, već naprotiv odgovorno i logično. Tako je bilo još u Kneževini Srbiji i tako je bilo u svakoj skrajnutoj zemlji koja sebi nije želela samo neznalice već svetske ljude sa pariskim, bečkim ili njujorškim sjajem koji će, u tadašnje kao i sadašnje zaostalo društvo ne samo svojim znanjem, već suštinskim razumevanjem savremenih društvenih uređenja i njegovih institucija voditi napred – ljude koji će želeti metro u Beogradu zato što znaju šta je metro, koji će razlikovati arhitektonsko savršenstvo od fuša, koji će znati kako izgleda ozbiljna advokatska kancelarija ili lekarska ordinacija, ljude koji će popraviti nedostatke našeg školstva jer su videli bolje, koji imaju poznanstva širom sveta i suvereno se sporazumevaju na raznim jezicima.
Stipendiranje srpskih studenta i diplomaca koji ispunjavaju uslove da odu u inostranstvo nije nikakav izuzetak u našoj socijalnoj politici već naprotiv prirodan nastavak studentske politike našeg društva u kojoj dobri studenti dobijaju dom i ne snose troškove osnovnih studija, u kojoj se daju studentski krediti i stipendije i odobravaju učešća u školarini. Takva socijalna politika nije stvar samovolje države već je predodređena u našem Ustavu i njegovim odredbama o slobodnom razvoju ličnosti i jednakim šansama. Da je takav poredak suštinski drugačiji od kapitalizma sasvim je očito. Otuda se naša država, kao i mnoge razvijene evropske države, naziva socijalnom državom i otuda za naše prilike nikakve lekcije iz lične opservacije prilika u Sjedinjenim Državama ne važe.

pravnik