Погодба за академију

Двадесетшестогодишња Даница Шишовић ужурбано припрема шесту по реду златиборску иконописачку колонију која би требало да се одржи у новембру. Претходних пет је такође она уприличила.

Сада ће јој бити теже, јер ће имати мање времена, с обзиром на то да се управо ових дана запослила. Предаваће ликовно деци са оштећеним слухом у школи у Ужицу.

Уписује и постдипломске студије на Универзитету уметности у Београду и то из области културе и уметности у медијима и политици. Уз то ће и даље осликавати сеоске цркве и радити велике иконе на платну. Увек понешто од својих радова поклони храму.

Повратак у родни крај

– Бог ми је дао овај дар. Тако му захваљујем – објашњава уз широк осмех ова црнка која је заправо радила на осликавању цркава у Мачкату, Трипкови, Сирогојну, Семегњеву, на Златибору.

Почела је да организује колоније и осликава сеоске цркве још као студент. Заједно са својим колегама и професорима. Стицала је тако искуство радећи у црквама Светог Николе у Голупцу, Свете Петке у Великом Орашју, у капели Покрова пресвете Богородице у Пероју код Пуле. Била је то својеврсна практична настава, на којој су се лепо дружили, упознавали и учили. После студија Даница се вратила у свој родни крај и наставила да осликава сеоске цркве. Има кључеве готово свих цркава из златиборског краја. А до њих стиже у свом црвеном "кецу".

– Поента је да се ти храмови осликају, да те иконе буду замена за живопис у цркви све док се не стекну услови за фрескопис. То је уједно и догађај за то село и сељане. А мени срце задрхти када видим да су они препознали свог свеца, да разумеју икону – објашњава ова Златиборка која је 2003. године дипломирала на Академији СПЦ за уметност у Београду и то са просечном оценом 9,65.

Ова девојка је рођена на Златибору, а живела је и основну и средњу школу учила у Чајетини и Ужицу. Још у шестом разреду одлучила је да буде сликар. Родитељи су је одговарали. Нису јој дозволили да у Београду упише неку од средњих уметничких школа. Уписали су је у ужичку гимназију и то на природно-математички смер.

– Додуше, тада је пала погодба: идем у гимназију, али под условом да похађам часове цртања код сликара Бранка Тијанића. Тако сам четири године ишла у његов атеље. Неретко сам морала да сликам, док се моје друштво проводи. Догађало се да у биоскоп одем сама, јер нисам могла да се уклопим са друговима и другарицама, пошто је моје слободно време "диктирао" модел. Када је модел имао времена да позира ја сам морала да будем у атељеу и сликам.

Литургијско богословље

Факултет је уписала 1999. године, после бомбардовања. Иако није потицала из религиозне породице, деда јој је чак био комуниста, одлучила је да покуша на Академији Српске православне цркве. И то на смеру фрескопис са конзервацијом зидне слике.

– Сматрала сам ако нешто вредим ваљда ће ме Бог погледати. Нисам имала ни пара, ни везе. Да су моји родитељи имали неку везу чини ми се да би је искористили да не будем примљена на ликовну академију. Додуше, тата ме је, ипак, на свој начин подржавао. А није ми било лако, с обзиром на то да сам се суочила са многим до тада мени непознатим терминима и областима.

Уз сликање, цртање, конзервацију, мозаик, архитектуру, историју уметности, археологију, хемију и технологију, Даница је учила фрескопис, теологију иконе, историју хришћанства, историју српске цркве, литургијско богословље, старословенски, црквенословенски. Настава је почињала молитвом у 9 ујутру. А на молитву није смело да се касни.

– Ми студенти смо највише научили од професора Горана Јанићијевића. Он нас је несебично учио сликарству, послу, црквеном животу и дружењу.

Даница је полагала све испите на време. "Чистила" је годину за годином, иако јој је отац био тешко болестан. Баш када је била бруцош лекари су открили да има рак грла. Даница га је свакодневно посећивала у болници, али није занемарили студије. Учила је и редовно похађала предавања.

– Морала сам. Хиљаду марака је износила само моја годишња школарина. Уз то сам и приватно становала. Било би страшно да сам пала на испитима. Мој отац није био крштен. Страховала сам да не умре некрштен, а нисам смела да доведем свештеника у болницу да не помисли да је отписан. На срећу, тата ми је оздравио. Јак је мој Милутин – прича Дана, истичући да је на трећој и четвртој години имала стипендију цркве Преображење на Златибору.

Ова девојка ведрог духа живи живот пуним плућима. Има велики круг пријатеља. Има и дечка. Ускоро би требало да буде веридба, па свадба. Реновира стан. Све припрема за један породичан живот. Жеља јој је да уприличи дечју ликовну колонију, али и уметничке колоније по златиборским селима које би трајале цело лето. Недељу дана би, рецимо, била сликарска колонија, па исто толико вајарска. Седам дана би стварали иконописци, па графичари. Места би било и за креаторе уметничке фотографије. Даница се нада да ће у томе успети, с обзиром на то да садашње руководство општине Чајетина, како каже, има "слуха за идеје и подржава стручњаке".