Три Нарциса су више од два

Политикин додатак Култура, уметност, наука од 11. 9. 2010. године је донео непомислив текст Кормилари и мали од палубе неизвесногЗлатка Паковића о непојамном незнању извесног Ненад Кебара. Они који су установили мисаону основу света коју преферира Вечити Студент Философије (у даљем тексту В.С.Ф.) рекли су да све што је стварно, то је умно. Стога ми додељена извесност делује оспокојавајуће у односу на В.С.Ф-ову неизвесност, непостојаност, испарљивост... Да ли онда непојамност незнања извире из напуштених студија философије приказивача и напуштених студија књижевности приказиваног?! То дупло голо на домини образовања понаша се исто као устрајност Нарциса пред огледалом. Говоримо о величинама, као у математици: Два Нарциса су више од једног.

Заорана ледина није тек започета бразда, прва бразда. Све пред чиме његово крто знање устукне, опскурно је само по себи. Сваки српски сељак заорава род када из било којих разлога не жели да га обере. Дотична Скраћеница, међутим, неће да бере плодове српског ума, већ би да заоре нову бразду, која није толико српска. Сви Срби треба да живе у једној држави зове задахом српског национализма, али неће да каже колико би га парампарчади српске државе задовољило.

В.С.Ф. је рад да изабере онога или оне који ће му одговорити на његову, незнатним именом потписану, пасквилу о српском народу, о српском национализму, о српској интелектуалној елити; он би да се лично појави капетан пловидбе, када се ипак јаве двојица који му нису по вољи, бира само једног, као што и делове текста на који се острвљује бира селективно, афинитетом пљувача у вис. Противника жели да потуче површном корозивном алузијом, као и Видосав. Ево примера из тек изашле хумореске у крагујевачком недељнику „Светлост“: Од пре извесног времена не осећам се више Страђанином, не плачем на сахранама, не устајем кад се свира химна коју не умем отпевати, не дивим се Председнику ни Премијеру, не читам књиге националних књижевника и нарочито не Кобрице Добрина, који једини носи титулу Писац, не верујем да је патријарх светац као што му титула каже и медији потврђују, нисам спреман објавити рат целом свету.

Ова поруга српској јавности, која излази у наставцима, то мноштво приземних алузија нимало не чини систем фигура колико заједљиву малодушност онога који не верује више ни у шта осим у свој лик у огледалу. Да би се та џангризавост макар чиме подупрла сви ти текстови излазе са наднасловом Друга Страдија, при чему, разуме се, Радоје Домановић не сноси никакву кривицу. На нивоу стилске анализе Стевановић ни у озбиљнијим својим делима није дорастао Домановићу. У лексичкој избирљивости он се у највећој мери користи алузијом, симболом, поређењем, ретко метафором, а до алегорије готово никада не доспева. Домановић је сасвим различит, модернији, иако оштар никада зле воље, алегорија је његово основно стилско обележје, што је структурално, па и квантитативно, сложеније стилско-језичко средство од симбола, поређења и метафоре. Најгоре од свега је ипак што Стевановић својим фигурама додељује естетски и етички проблематичну функцију, приземне циљеве.

В.С.Ф. се исто тако служи увредљивим говором, док о себи говори необично питомо, као у немачким и италијанским филмским журналима (1940–1945), о противнику сасвим неурастенично. Међутим, из неког разлога је редуковао списак болесних умова српске елите и фокусирао се искључиво на Добрицу Ћосића, готово да се оградио од напада на све остале српске писце које је само пре две недеље означио као највеће зло наше интелектуалне јаве. Опаска ...ако оставимо занемарљиве величине (т. ј. мене – Н. К.) и у обзир узмемо оне знатне (т. ј. Ћосића – Н. К.) одаје импресионираност величином Добрице Ћосића онога који Ћосића дифамира.

Џандрљивост Видосава Стевановића ме неодољиво подсећа на један случај од пре готово тридесет година: у лето 1982. године у једној шабачкој касарни, у току поподневног одмора, са таласа Радио Сарајева, а одакле друго, слушао сам вишесатне гадости о српској култури и о њеним писцима, првенствено о Иви Андрићу. Говорио је Оскар Давичо. Језгра сличности двојице главних протагониста ондашњег и садашњег блаћења толико су истоветна да можемо говорити о величинама, као у математици: три Нарциса су више од два.

В.С.Ф. доноси категорички суд о неумешаности Стевановића у настанак хумореске Војко и Савле, аксиоматично тврди да уколико не знамо ко је аутор неког текста, можемо знати ко то није. Интелектуалац у транзицији, или ТИР интелектуалац, не саопштава на основу чега то можемо да знамо, мора да постоји нешто искључујуће. У тако нешто нас, зацело, не би уверила ни стилско-језичка анализа. И заиста, ко тврди да он јесте њен аутор? Постоји Чеховљева прича у којој се на забави један гост нашали са главним јунаком рекавши, једино њему, да га је видео како је служавку штипнуо за задњицу. Њега врло уплаши да ће то овај распричати свима и цело вече проведе обилазећи редом госте, уверавајући их да је то чиста измишљотина. После његових уверавања, на крају су сви о томе говорили као о голој истини. Јунак приче није „морао“ да емигрира, а да јесте постао би дисидент, много је исплативије опајдавати сопствени народ, државу и културу, неголи бранити их и стварати културу.

Ненад Кебара