Чекајући нови „нови талас“

Тако је то било у срећна времена СФРЈ: Све чешће, скоро сваки дан, на све могуће теме, са разних „адреса”, у скоро свим гласилима, од најразличитијих људи, чујем ту, исту, оцену. У Југославији је било боље! Много боље!

Некако, најчешће, јављају се уметници, интелектуалци, „културни радници”, медијски посленици, образованији свет. Нарочита заинтересованост, у тим јавним иступима, влада за културни феномен који је данас, а и онда био, познат као „нови талас”. Како је дошло до тог таласа слободе и креативности? Како толика разноврсност стилова и бројност стваралаца? Одакле таква ноншалантност у идејама, и тај, просто зачуђујући дослух са оним што је било најактуелније у свету, тог времена? И оно што људе данас изгледа највише копка, како да успоставимо везу, континуитет, са тим временом сигурности и просперитета?

Недавно су ме позвали да учествујем на некој врсти округлог стола који је за тему имао управо „нови талас” осамдесетих, у Југославији, и тражење одговора на то како да се, данас, 2010.године, успоставиконтинуитет са тим, потентним, и полетним,временом.

Сетимо се: можда чак и синоним за сам „нови талас” била је, у Југославији, музичка група „Идоли”. А њен стваралачки мотор чинио је тандем Влада Дивљан и Срђан Шапер. Данас, тридесет година касније, Дивљан је композитор наменске музике и живи у емиграцији. А Шапер је један од најмоћнијих људи у транзиционој Србији, високи партијски функционер, саветник председника државе, и власник највећег маркетиншко-пропагандистичког конгломерата-представништва, у земљи, који се зове МcCann Ericksonn, исто као и његова централа, која се налази негде у великом, постмодерном свету. Занимљиво је да је најзначајнији албум групе „Идоли” назван „Одбрана и последњи дани”. Чудна и магична моћ једног „срећног времена”, чак и данас, избија из њега.

Схватио сам да код нас, у нашем менталитету, заправо, не стоји, увек, чак ни она добро позната максима да је после битке лако бити генерал. Јер, и на овом округлом столу владала је конфузија која, упркос добрим намерама, није имала ни снаге, ни могућности, да повеже конкретне узроке са конкретним последицама. То ме је понукало да се присетим на два конкретна узрока, и две конкретне последице, које су се тако јасно преломиле, у Југославији, баш на самом крају осамдесетих година XX века.

Југословенски социјализам је, можда највише од свих других варијанти социјализама, у свету, прихватио начела европског и америчког модернизма, са почетка XX века. А тај европски и амерички модернизам, као што знамо, био је свеобухватни друштвено прогресивни покрет који је афирмисао стваралачку моћ људи, и њихову способност да унапреде и темељно преобликују своје животне услове и своје животно окружење. И то, пре свега, кроз примену практичног експеримента, научног сазнања и савремених технологија.

Са овако конкретно постављеном перспективом, и модернизам, и социјализам XX века, покренули су темељно преиспитивање свих аспеката људске егзистенције, од трговине до филозофије, од забаве до метафизике. Са циљем да открију оно што „кочи” прогрес и са намером да те „кочничаре” и „кочнице” замене новим средствима и новим начинима. У Југославији, после Другогсветског рата, то је значило борбу социјализма са „сељачизмом” („сељачизмом” као похлепом, мржњом, крађом и затуцаним веровањима у силе мрачне и надљудске). У Европи и Америци то је значило борбу модернизма са фанатизмом, апсолутизмом и бахатим колонијализмом.

(/slika2)Упркос огромном прогресу, који је постигнут у времену модернизма, па и социјализма, њихове битке, у Европи и западном свету, завршиле су се, и то не случајно, скоро у исто време, током осамдесетих година XX века. Победили су сељачизам и апсолутизам. Наступило је време владавине постмодернизма и транзиционих капитализама. А та владавина, и то време, у коме се и данас налазимо, тешко прихватају веру у стваралачку моћ људи, и њихову способност, па и право, да преобликују своје животне услове и своје животно окружење. И то је један конкретан комплет узрока и последица који је збрисао и оно што смо звали „нови талас”.

Други комплет је, некако аутентично, наш али, такође, има везе са људима и њиховим правима. Тачније, њиховим ауторским правима, и правима њихове интелектуалне својине. Једна од првих мера власти, у Србији, деведесетих година, било је темељно укидање ауторских права, и права на интелектуалну својину. Настало је време тоталне отимачине и апсолутне пиратерије. Тај нагли рез, из стања у коме је сваки успешан композитор, писац или глумац, могао веома пристојно да живи, и ствара, од тантијема и ауторских права, у стање у коме се на његовој интелектуалној својини, пред његовим очима, и на очиглед целокупне јавности, криминално богатио неко други, био је права „шок терапија” која је, на најдиректнији начин, свима дала до знања да нико нема права ни на шта. Наступило је сабласно „време смрти”. Смрти за оно што једино, заиста, може да гарантује стварни прогрес. А то је право, аутентично, слободно и богато стваралаштво.

Да ли је то „време смрти” прошло? И да ли је наше стваралаштво, данас, слободно и богато? И ако није, како га учинити таквим да ухвати корак са оним снажним таласом, од пре 30 година? Интересантно, али слична питања постављају се, данас, од Токија до Њујорка. Па, тако, коментатор чувеног „Њујорк тајмса”овако процењује оно што је неопходно да председник Обама, и његова демократска партија ураде, у овом моменту: „Он (Обама) мора да се придружи мноштву које говори о томе зашто једанпосто Американаца, оних најбогатијих, зарађују скоро 25 посто од онога што заради цела Америка. О томе мора да проговори зато што овај однос снага најизразитије показује како су три деценије похлепе, и апсолутистичког фаворизовања слободног тржишта довеле у питање фундаменталне америчке идеале о ономе што је праведно, о ономе што је фер.”

Американци иду и даље, у прошлост, у потреби да осветле то што ће их повести у непосредно бољу будућност. Па се присећају и Франклина Рузвелта који је, још 1936 године, прогласио да поздравља мржњу његових непријатеља, из кругова пословних и финансијских монопола, шпекулација, неодговорног банкарства, класне доминације, ратног профитерства. Данас, многи у Америци увиђају да је то био пажљиво припремљен политички наступ, заправо напад, не на сам капиталистички систем, већ напад на одређени број „мегакапиталиста”.

Дакле, изгледа да ће се неки нови талас покренути онда када, неко храбар, смогне снаге, и дође у прилику, да уради нешто слично ономе што је, давно, урадио Рузвелт. И то важи од Токија до Њујорка.

А за нас, овде, уз све то, први корак ка неком „новом таласу” аутентичног, квалитетног стваралаштва, тај корак континуитета, јесте враћање пуних и недвосмислених права ствараоцима на њихово ауторство, и на њихову интелектуалну својину. Тако да сви, управо тржишно успешни аутори, уметници, и извођачи, могу легално, и стварно квалитетно, да живе од свог стваралаштва.

 Станко Црнобрња