Успех ракеташа у Бугарској

Српски ракеташи, иако две деценије нису изводили бојево гађање у мирнодопским условима, испунили су очекивања погодивши циљеве изнад Црног мора, на полигону Шабла у Бугарској. Њихов успех је утолико већи јер због лоших временских услова није било могуће из авиона лансирати падобранску мету, што су ракеташи минулих месеци увежбавали, већ је гађана моћна ракета ПВО типа „волхов”. Тачније – њени остаци, након што би се она самоактивирала на даљини од 17 и висини 14 километара.

– Бугари су претходно само једном, још 2001. године, пробали да гађају „волхов”, али им то није успело. Био је то изазов и за нас и за њих. Прво су гађале њихова послугa и погодили су остатке ракете, а затим су то успели и наши. Бугарски премијер Бојко Борисов нам је честитао на оствареним резултатима – каже бригадни генерал др Миодраг Гордић, командант 250. ракетне бригаде ПВО.

У Бугарску је отпутовало 45 припадника ове јединице, при чему око 90 одсто њих није имало искуства у бојевом гађању у миру нити су учествовали у ратним дејствима јединице током НАТО бомбардовања 1999. године када су оборени „невидљиви” Ф-117А, Ф-16... Генерал Гордић је био најискуснији међу њима, као млади старешина три пута је учествовао на гађањима на полигону код Пуле у периоду између 1981. и 1989. године, а током рата 1999. године био је начелник штаба 230. самоходног ракетног пука из Ниша наоружаног системом „куб”, јединице која је данас у саставу 250. ракетне бригаде.

Над Црним морем ових дана испаљено је девет ракета - пет „нева” и четири „куба”. Све су погодиле циљеве што значи да су, упркос свим проблемима с којима је војска суочавана током последњих двадесет година, квалитетно чуване и одржавaне. Ракете су биле српске, лансери и остала техника – бугарски. У кабини за навођење ракета уз сваког старешину Војске Србије био је бугарски официр или подофицир, и обрнуто – наши ракеташи су пратили гађање бугарских колега.

– Ми ракеташи имамо и неформалну традицију везану за лансирање ракета. На сваку од њих исцртамо државну заставу, грб бригаде и дамо јој име. То се препушта најмлађем официру и подофициру у тиму који обавља гађање. Имена су женска, једни су давали имена девојака, тајних или неостварених љубави, а други имена ћерки. Ако неко ракети да име детета, то довољно говори о посвећености послу – истиче генерал Гордић.

Док у команди јединице на београдској Бањици показује бугарску униформу, заставу ове државе са потписима колега и друге поклоне, он истиче пријатељски однос домаћина. Планирана је формална сарадња на енглеском језику, али није била потребна – Бугари и Срби се добро разумеју говорећи свако свој језик. Наравно, ни припадници 250. ракетне бригаде нису отишли празних руку, постарали су се да сваки бугарски војник који је радио са њима добије бар симболичан поклон.

– Док сам био на школовању и у почетку моје каријере стално су проиграване „ратне игре”, а једна од редовних тактичких претпоставки био је сукоб са Бугарском. Наше државе су ратовале, али били смо и савезници. Мој стриц је раме уз раме са бугарским војницима пробијао Сремски фронт 1945. године, ових дана сам ја добио признање од бугарског команданта ваздухопловства и противваздухопловне одбране. Данас блиско сарађујемо, доприносимо међународној безбедности – каже генерал Гордић изражавајући наду да ће се гађање обавити и следеће године јер осећај и искуство приликом лансирања ракете не може да замени никаква симулација.

М. Галовић