Опомени, па казни

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, септембра – Кроз парк недалеко од зграде у којој станујем, протиче невелики поток. На месту где је најшири, а најплићи (једва десетак сантиметара) на обали је постављена табла са знаком: „Не пливати или газити”. Са прецртаним знаком пливача.

Неко би можда и загазио у врелим летњим данима, тек да охлади ноге. Да плива никоме не би пало напамет, јер је неизводљиво.

Па ипак, знак је ту. За сваки случај.

Својевремено сам нешто слично видео и у Калифорнији, на плажи у Сан Дијегу. На дубини од око пола метра био је пободен знак да је забрањено скакати на главу.

Опомене, упозорења или директне забране чак и када је очигледно да је нешто опасно или неизводљиво овде су веома честе. Али нису, као што би помислио неко ко долази из другог миљеа, бесмислене.

То је део овдашњег система и овдашњег реда. Са једне стране бриге државе за грађанина, а са друге подсетника грађанима да постоји држава. Која поставља правила игре, да би сви играли по правилима.

То се види и по многим другим примерима. Испред лифта је знак да је забрањено пушење и напомена колико ће да кошта ако вас ухвате (25 долара). Много више (250) платићете ако оставите аутомобил испред улаза у зграду, јер то је, између осталог, и ватрогасни прилаз.

(/slika2)Мени је најимпресивнија саобраћајна сигнализација, која је таква да возача, или пешака, ни једног момента не оставља у недоумици. Чак и кад је нешто сасвим логично, ту је знак да подсети – да правило треба испоштовати баш зато што је логично.

Такозвану „хоризонталну сигнализацију” – оне стрелице на асфалту које указују на обавезан правац, да се продужи право, или скрене лево или десно – обавезно прати и „вертикални” саобраћајни знак. На њему је не само стрелица, већ и јасно написано „у левој траци морате скренути лево” (или десно, већ према ситуацији).

Кад је више трака за скретање лево и десно, висећи знаци, они окачени на сајли изнад пута, постављени су за сваку траку.

На знацима ограничења брзине у насељима, поред табле са бројком је и опомена „фото енфорсд” – „проверавамо вас камером”. Да ли камере свугде постоје тешко је утврдити, али неки пријатељи су ми, кад смо о томе разговарали, потврдили да су им стизале слике као доказ да су се у вожњи заборавили, са уплатницом за казну.

Овде, такође, нема ни дилема као код нас, да ли је тамо где нема знака да је паркирање забрањено, оно дозвољено. Ако на почетку улице стоји знак да ауто може да се остави, прецизирано је како и колико дуго. Ако је на тротоару хидрант, испред њега је постављен знак да је паркирање забрањено, да би после пет метара био нови који каже да је опет дозвољено. И оно што се подразумева мора да буде јасно обележено.

У насељима, бесплатно паркирање је дозвољено само два сата, са напоменом да то не важи само за оне који имају налепницу која потврђује да ту станују. У пословним четвртима, ако је бесплатно, што је ретко случај, јасно је означено под којим условима је бесплатно.

И тамо где се плаћа, не значи да увек може да се стане и да се плати. У појединим прометним улицама ни поред паркинг сата не може да се паркира у јасно назначено време јутарњих и поподневних шпицева.

Правила су дакле јасна, и поштују се. Нисам досад ниједном видео да неко није стао на знак „стоп” на некој раскрсници без семафора. „Стоп” је при том на све четири стране – и из раскрснице се излази по реду доласка.

Рекао бих такође да ова дисциплина није резултат само културе – већ и извесност да непоштовање прописаног подразумева да ће држава обавити други део свог посла. Да ће вас казна стићи. Било да ће се иза вашег аутомобила појавити онај са бљештавим ротационим светлима, полицијски, било у виду „тикета” у поштанском сандучету.

Правило „пропиши, опомени, па казни ако се прописано не поштује”, овде се доследно спроводи.

Сличан ред може да се види и у јавним службама, у администрацији. Ја сам досад имао посла са само са две службе: да добијем свој „број социјалне сигурности” (овдашња варијанта нашег „јединственог матичног броја грађанина”) који је неопходан да би се овде живело и са „администрацијом за моторна возила” државе на чијој територији станујем, Мериленда.

Обе службе уређене су по истим принципима. Прво се чека у реду на једном или више шалтера (зависно од обима посла) да би сте тамо најпре рекли који проблем желите да решите. Службеник онда то унесе у компјутер, који избаци цедуљу са шифром која се састоји од једног слова и више бројева.

Потом одлазите да седнете у велику чекаоницу у којој је мноштво екрана. Сваки час, на њима се, сликом и компјутерски синтетизованим гласом, објављује да је на реду за „сервис”, услугу, шифра та и та.

Нема нервозе, нема завршавања посла „преко везе”. Сви знају да ће доћи на ред и припремили су се да сачекају: понели су нотбук, књигу, часопис и новине или су им у ушима слушалице.

Професионална љубазност се подразумева: „добар дан, како сте данас” не заборавља да каже ни чиновник, ни касирка у самопослузи, ни возач аутобуса. Знам да је сваког од њих баш брига како сам ја данас, имају они своје проблеме, али они знају и да је то део њиховог посла. А љубазност, чак кад је професионална, прија.