И даље живимо у мушкој Србији

Кад у земљи која се с правом назива земља спорта неко носи предзнак „јединствена”, онда је то више од спорта, а таква је Светлана Китић-Магић коју је веб сајт Светске рукометне федерације (ИХФ) недавно прогласио за најбољу рукометашицу на свету свих времена. Наш спорт и рукомет уопште никада нису имали такву диву која је покоравала противника с необичном лакоћом, потезима којих нема ни у једном рукометном уџбенику.

Срели смо се с њом тамо где јој је најлепше, на Црвеном крсту, у друштву супруга Милана Магића с којим води Женски рукометни клуб Раднички који је у њено играчко доба био два пута европски првак (прву од своје три европске круне Раднички је освојио 1976, кад је она стигла у клуб, али није имала право да игра јер јој бивши клуб из Тузле није давао „папире”). То јој је трећи брак, а има троје деце: Николу (28), Мару (22) и Александру (12). Почетком године постала је и бака.

С репрезентацијом је била олимпијски победник (Лос Анђелес 1984) и по једном друга (Сеул 1990) и трећа на свету (Мађарска 1982). Била је и најбољи голгетер Европе (1991), провела је у иностранству од 1988. до 1995 (Шпанија, Италија, Немачка) а за репрезентацију је постигла 911 голова на 202 меча. За Гиниса је можда и то колико је трајала, о чему нам је на почетку разговора рекла…

– Играла сам с генерацијом рођеном 1948. и с оном 1988. Дуго сам трајала, стицајем околности јер сам у неке клубове долазила као функционер а онда због жеље да помогнем и на терену облачила дрес. Зашто сам тако дуго трајала? Једноставно, због квалитета, нема ту другог објашњења.

Како се осећате после доласка председника ИХФ Хасана Мустафе који Вам је уручио признање намењено најбољој рукометашици света свих времена?

Осећам се светски а наше. И по обичају, више поздрава и признања стиже из света него из наше земље, ваљда је то нормално за наше прилике. Србија ко Србија, сваког чуда за три дана доста…. Живела сам ту бајку два-три дана, а онда се вратила у сурову садашњост у којој муку мучим да обезбедим нормалне услове мом Радничком, па сам врло брзо заборавила да сам најбоља на свету.

Ко Вам је први честитао?

Од старије кћерке Маре и супруга Милана стигли су први пољупци и исти коментар: „Па то смо и очекивали, јер су и врапци на грани знали да си најбоља на свету”! Поделила сам радост с родитељима, који су у Тузли, и свим пријатељима и некадашњим саиграчицама. Телефон ми се неколико пута блокирао од великог броја порука.

Која порука је најдуже путовала?

Оне из Аустралије, углавном из Мелбурна, одакле су наши људи много учинили за мене. Било је порука с других крајева света, рецимо из Чикага. Хвала дијаспори што ме није заборавила и што је допринела мојој победи.

Да ли Вас је неко разочарао?

Више сам очекивала од града и државе, изостале су честитке њиховој најбољој рукометашици. Не патим од тога да сви треба да падну на теме због овог мог признања, нити сам очекивала црвени тепих и круну – пошто круну већ имам – али сам очекивала неки минимални гест поштовања за све оно што сам урадила за нашу земљу. Али, рекла сам већ, није касно, примам честитке до Нове године.

Било је, сигурно, и оних неформалних признања, на терену, после утакмица… Која и данас памтите?

Добијала сам много комплимената, а посебно остају у сећању овације противничке публике и честитке противничких тренера и играча. Многи тренери сложили су се да сам била специфична играчица, да су у мени, поред рукометног умећа, били сједињени шарм, лепота, витештво… Неки стручњаци су говорили да сам једина рукометашица на свету за коју немају тактику, а ја сам стварно смишљала потезе на лицу места, као рецимо онај гол иза леђа, први такав који је ико постигао.

Која Ваша врлина се издваја и у рукомету и у животу?

Ако бих требало да се определим за једну особину, то би онда била – несебичност. И у спорту сам била таква, као и приватно, волим све да поделим с људима који ме окружују. Зато су ме и волеле саиграчице и зато нисам никада била на мети женске љубоморе. Увек сам играла за тим и никада ми није било у првом плану да будем најбоља, а ето, испало је да јесам.

Ко је имао пресудну улогу у Вашој каријери?

Тренер Винко Кандија. Његова животна и рукометна логика биле су исте и једноставне – да човек може и да треба да се усавршава док је жив. Говорио ми је од првог нашег сусрета да рукомет нису само шут и додавање. Никада није био задовољан оним што сам урадила и учио ме је да не спавам на ловорикама. Научио ме је да човек не зна колике су му границе. Сећам се, док сам похађала трговачку школу, позвао ме је на разговор, врло озбиљним тоном да сам помислила да је у питању неки велики проблем. А он ми је само рекао: „То што си изабрана за најбољу јуниорску света (1977 – прим. аут.) не значи ништа – утуви себи то у главу”.

Једна година има посебно место у Вашој каријери, иако сте у њој били спречени да учествујете на Олимпијским играма?

Светска рукометна федерација прогласила ме је за најбољу на свету у 1988. години. Играла сам за Букстехуде, у немачкој лиги у којој се увек играло мушки. Тукли су ме к’о вола у купусу јер тамо су техничари били на удару. Више сам била у болници него на тренинзима. Крајем те сезоне (1987/88) остала сам у другом стању, а у новембру сам родила Мару. Док сам на телевизији гледала олимпијски финале у Сеулу, у коме су наше рукометашице изгубиле од Совјетског Савеза, толико сам се изнервирала да сам добила контракције. Завршила сам у болници и мало је недостајало да Мара због тог меча дође на свет на самом почетку осмог месеца.

Старија кћерка Мара била је Ваша саиграчица пре четири године?

У сезони 2005/06. играла сам у Тузли где сам била и директор. Несвакидашњи осећај – мајка и саиграч истовремено. На једној утакмици је у мени толико превагнула мајка да сам утрчала у терен с клупе да бих заштитила моје дете. Било је то у Бихаћу, када је Мару крвнички с леђа у пуном налету ударила једна играчица која је одмах добила црвени картон. Али, моја Мара је само устала и рекла ми: „Мама, све је у реду, опусти се…”. С друге стране, рекла сам јој да ће грејати клупу све док не буде бржа од мене у контри.

Какав однос имате са својом децом?

Пријатељ сам с њима. Моје ћерке немају очеве па сам се трудила да им донекле будем и отац и мајка. Мара би ових дана требало да дипломира. Покушавам да пратим њихове трендове, мада сам прилично старомодна и залажем се за неке ванвременске вредности.

Захваљујући Николи постали сте недавно бака?

Унук Драган има осам месеци. Он је луткица којом се играм, он ми је замена за лопту. Дајем савете његовој мами која би га, као и његов отац, одмах код лекара чим се закашље, док сам ја више за бапске лекове…

Славу сте стекли под југословенском заставом и химном. Шта оне данас значе за Вас?

Не могу да будем равнодушна према тој химни и тој застави. Ја сам југоносталгичар.

Видимо да се ових дана борите да Србија буде домаћин Светског првенства за рукометашице 2013. године?

Била бих пресрећна да добијемо тај шампионат, после мушког европског првенства које смо већ добили. То би био велики подстрек за женски рукомет, сигурна сам да ће нас подржати они који одлучују о томе, пре свих министарка омладине и спорта. Што се тиче избора домаћина шампионата, сигурна сам да нам ту гласови неће недостајати.

Били сте у једном мандату посланик Социјалистичке партије Србије, на позив пријатеља из Радничког, Милутина Мркоњића. Какав је данас Ваш однос према политици?

Нисам више посланик. Мислила сам да могу да променим неке ствари, указујући на неке проблеме, не само у женском спорту већ у породици и друштву. Постоји много разлога за бригу, попут насиља у породици, наталитета… Мој утисак је да и даље живимо у мушкој Србији. Мушкарци су привилеговани, они се лакше договарају, завршавају послове у кафани, лакше долазе на положај и углавном су боље плаћени за то што раде. Настављам своју мисију кроз мој Раднички, у коме сам директор рукометног клуба, као и у Олимпијском комитету Србије где сам у Комисији за женски спорт. Ја сам иначе вишеструки председник – у Скупштини Спортског друштва Раднички, у Удружењу носилаца националних спортских признања, у Удружењу женских рукометних суперлигаша. Све су то волонтерске функције.

Александар Милетић