Српски императиви

После посете Мартија Ахтисарија постало је јасно да решење за Косово и Метохију неће никако бити плод компромиса као што неће пружити ни довољне гаранције за опстанак Срба на тој земљи. Ако пођемо од става да Србија не може признати независност Космета – став који сматрамо оправданим иако га овде нећемо образлагати – питање је шта Србија може да уради у поменутом контексту.


Непризнавање наметнутог решења је минимална могућа реакција државе Србије. Међутим, нема потребе да се заваравамо да ће српско неслагање са наметнутим решењем, нарочито ако се ради о "конструктивном неслагању", за шта се врло наивно залаже бивши министар спољних послова Горан Свилановић, учинити Косово мање независним или пак обезбедити услове за опстанак српског народа у, још увек, јужној српској покрајини.

У случају назависности, и са овако предвиђеним механизмима заштите неалбанског становништва, српски народ ће изгубити, без икакве сумње, Косово и Метохију за сва времена. Ни северни део, који је данас под српском контролом и који је, уосталом, тек 1959. године припојен Косовско-метохијској области, неће опстати без ентитетске поделе, суштинске аутономије, или механизама који онемогућавају уплив албанске власти.

Потребна децентрализација, на коју ни Албанци ни велике силе са запада нису спремни, политичке је, а не управне природе. Србима са Космета потребно је дати политичку моћ, а не искључиво административне прерогативе попут бирања командира полицијске станице или управе над основним и средњим школством или болницама.

Непризнавање најављеног решења Србији ништа не доноси. Косово и Метохија ће убрзо стећи пуну независност а истом брзином ће Срби с Косова и Метохије нестајати. Албанци су били успешни у протеривању Срба и када нису управљали – у потпуности или уопште – Косметом. Да ли ико озбиљно мисли да ће у протеривању Срба бити мање успешни када буду независни? Проблем једне чисто дефанзивне, самим тим и стерилне позиције, попут српског вербалног неслагања са наметнутим решењем, лежи такође у чињеници да ће један од услова за пријем Србије у ЕУ кроз неколико година, бити признање независне државе Косова. У случају да ЕУ призна Косово и Метохију, што ће се вероватно десити ако ствари наставе да иду овим током, тај услов ће бити у потпуности оправдан. Ако данас нисмо спремни да учинимо ништа више од заузимања вербалног става, за неколико година, када Срба у покрајини више не буде, заиста ће бити бесмислено и патетично опирати се даље.

Да ли се такав сценарио донекле може спречити? Пасивним ставом сигурно не. Утолико је можда улазак српске стране у преговоре са изричитом тврдњом да ћемо Косово и Метохију бранити искључиво политичким средствима био погрешан. Тиме смо се унапред одрекли полуге коју Албанци и данас вешто користе. Изнети став да Србија као суверена држава, задржава право на одбрану националних интереса свим расположивим средствима сам по себи не би смео да буде шокантан. Такав став не може да одмогне нити може да остави равнодушним ниједног од актера који учествују у процесу решавања косовске кризе.

Заиста, да ли је могућност уласка војске Србије на север Космета и заустављање на Ибру, као и спремност српске војске да у случају потребе одбрани српске енклаве у Поморављу и Штрпце, макар и привремено, док међународне снаге не преузму одговорност за заштиту енклава, данас потпуно незамислива? Неко би емотивно реаговао и помислио да би то поново значило рат, бомбардовање Србије, изолацију, јер просто превелика сила стоји испред нас. Можда превелика сила стварно стоји пред нама, а можда је само превелик наш страх. Сигурно је следеће: свака би држава у сличној ситуацији, у најмању руку, размотрила једну офанзивнију опцију.

Из констатације да смо из југословенске кризе изашли као поражена нација могу се извући два супротна закључка: да смо поражени јер смо се борили, или да смо поражени јер се нисмо довољно борили. Када се догађаји добро промисле, од сецесије Словеније до данас, сасвим реално могла би изгледати теза да смо поражени зато што се нисмо довољно борили. Зато будимо искрени према себи. Одбранити српске интересе на Косову и Метохији још је могуће. Прекинути спиралу делимичних или потпуних пораза не само што је могуће, већ је и потребно, ако не желимо да нам се држава сведе на "београдски пашалук". Борити се против губитничког менталитета такође је могуће. Тај пут је тежак, можда и опасан, али је једини. Питање је само колико смо ми за тако нешто спремни.

Истраживач-сарадник у Институту за међународну политику и привреду