То је живот где сам пао и ја

„Ујка Вања” Дојчес театра из Берлина у режији Јиргена Гоша, добитника многих престижних награда за режију, међу којима и Награде „Политике” за најбоље режирани комад на Битефу, не личи на извођења Чехова која сте досад, претежно, имали прилике да гледате. Отуда и извесна збуњеност у гледалишту. Гош не понавља и не користи шаблоне, познате форе и фазоне, и гле чуда, „Ујка Вања” је одиста драма – комедија, или комедија драме, речју трагикомедија.

Да пукнете од смеха и од муке, од људске глупости, таштине, затуцаности, примитивизма, свега што уништава личност и људске животе, спречава људе да нешто ваљано и значајно ураде у заосталој и опакој, брбљивој и нерадној средини. Дело, самоостварење, смислен и испуњен живот, таленат, о,Боже како је све то ретко и тешко достижно, како је мало људи у којима гори и светли ватра дара, духовна енергија, жар људскости!Представа којој „лежи” Андрићева реченица: „Свет је пун гада!”Изгледа да Чехов и Гош толико воле и дубоко познају људе и живот да не могу да их поднесу, и свим силама, иронијом, љубављу, самилошћу, добротом и разумом, они би да се одупру оном што је Јирген Гош ингениозно препознао у „Ујка Вањи”, оно што Чехов назива разарачком енергијом малих и примитивних средина. Није нам ни данас тешко да ову енергију препознамо у својој средини.

Ништа у Гошовој представи од романтичне словенске душе, салона, бреза и топола, чистих белих одела и баштенских гарнитура. Ништа од романтизирања, али на дну овог провинцијског пакла мучи се, пропиње и просијава стешњена словенска душа. У „Ујка Вањи” Чехов помиње кавез са чворком. Сценограф и костимограф Јоханес Шуц је у један овакав блатњави правоугаони кавез затворио Чеховљеве провинцијске хероје који то не успевају да постану. Мало мало па из илузија и снова, са висока, падају дубоко, дубоко. Уништавање свега и свачега, лепоте, младости, љубави, смисла, шуме, ближњег човека. Да свиснеш од бола,од старачких, девојачких, љубавних, пословних, животних мука и сукоба. Нигде ширине и отвореног света, нигде језера, ничег зеленог, нигде стабла. Свет затворен у горчину, у грешку и пропуст, у кајање, исповедање, брбљање, болест, порок, недаровитост. Сви су далеко од набујалих жеља, свако са својим крстом на леђима, белегом на челу и у очима, пред зидом плача и очајања на симултаној сцени на којој су се глумци попели из гледалишта готово у својим оделима – костимима.

Представа без позоришне шминке и лажи, без лаке заводљивости, истинољубива и проницљива до неподношљивости. Није реч о „црном таласу”.Није реч о „негативцима”, већ о жртвама личног, породичног, културног и цивилизацијског нивоа и окружења. Како год сводили и секли чвор чеховштине, она се до краја не може размрсити као ни живот, особито тамо Богу иза леђа!

У дну ове разложне, луцидне представе остаје талог необјашњиве мутнежи и муке, нечег нерастворивог, можда неподношљива мисао о смрти, времену, узалудности, искушењима људског начина постојања у свету. Шта то радимо, зашто смо на овом свету, зашто не падамо у загрљај ономе кога волимо!?Страдаш и жртвујеш се ако си леп (Јелена Андрејевна), дирљиве и спонтане Констанце Бекер која се изненадно нашла у хаосу,да би открила и схватила да ће њена лепота бити жртвована,и да ће даровита пијанисткиња, како нам то редитељ сугерира, увенути поред стерилног старца, а можда и завршити у манастиру. Крст добре душе и ружне девојке са дубоком час стегнутом зрелошћу, час детињастом емотивношћу носи Меике Дросте.

Астров Јенса Харзера је прави шок. Сеоски лекар, са дугим личким брковима, често јадан и умрљан, уништен као и људи са којима дели изгубљено време и живот, ко би то очекивао! Па ипак, и тако девастиран, више комичан и горак него романтичан, Астров Јенса Харзера сја, зрачи у овој сеоској тамници. Писац и редитељ му признају таленат, свеједно којим га речима и начинима изражавају. Астров који би од угроженог живота даузме бар оно што му је још у изгледу. Код Чехова, уосталом нормалност јеувек под сумњом.

Па затим, огорчени, побуњени, иронични, искидани, сломљени, излудели, Ујка Вања Урлиха Матеса. Изванредну глумачку екипу допуњавају Кристијан Грасхоф (Професор), Габријеле Хајнц (Марија), Бернд Штемпел (Тељегин), Кристина Шорн (Дадиља).

Живот није бонаца, а из буре се не излази лако. „Банални, подли живот прогутао нас је, отровао нам је крв и постали смо простаци”,каже Астров. Представа Јиргена Гоша то маестрално доказује. Да, патња има своју енергију, лепоту чак! Они удаљени од „нормале” и кад су разорени покушавају да певају изнад провинцијалног кукавичјег гнезда.

Ретко снажна, моћна представа, између смеха и суза, у животу у каквом сам пао и ја,како је певао наш песник Дис.