To je život gde sam pao i ja

„Ujka Vanja” Dojčes teatra iz Berlina u režiji Jirgena Goša, dobitnika mnogih prestižnih nagrada za režiju, među kojima i Nagrade „Politike” za najbolje režirani komad na Bitefu, ne liči na izvođenja Čehova koja ste dosad, pretežno, imali prilike da gledate. Otuda i izvesna zbunjenost u gledalištu. Goš ne ponavlja i ne koristi šablone, poznate fore i fazone, i gle čuda, „Ujka Vanja” je odista drama – komedija, ili komedija drame, rečju tragikomedija.

Da puknete od smeha i od muke, od ljudske gluposti, taštine, zatucanosti, primitivizma, svega što uništava ličnost i ljudske živote, sprečava ljude da nešto valjano i značajno urade u zaostaloj i opakoj, brbljivoj i neradnoj sredini. Delo, samoostvarenje, smislen i ispunjen život, talenat, o,Bože kako je sve to retko i teško dostižno, kako je malo ljudi u kojima gori i svetli vatra dara, duhovna energija, žar ljudskosti!Predstava kojoj „leži” Andrićeva rečenica: „Svet je pun gada!”Izgleda da Čehov i Goš toliko vole i duboko poznaju ljude i život da ne mogu da ih podnesu, i svim silama, ironijom, ljubavlju, samilošću, dobrotom i razumom, oni bi da se odupru onom što je Jirgen Goš ingeniozno prepoznao u „Ujka Vanji”, ono što Čehov naziva razaračkom energijom malih i primitivnih sredina. Nije nam ni danas teško da ovu energiju prepoznamo u svojoj sredini.

Ništa u Gošovoj predstavi od romantične slovenske duše, salona, breza i topola, čistih belih odela i baštenskih garnitura. Ništa od romantiziranja, ali na dnu ovog provincijskog pakla muči se, propinje i prosijava stešnjena slovenska duša. U „Ujka Vanji” Čehov pominje kavez sa čvorkom. Scenograf i kostimograf Johanes Šuc je u jedan ovakav blatnjavi pravougaoni kavez zatvorio Čehovljeve provincijske heroje koji to ne uspevaju da postanu. Malo malo pa iz iluzija i snova, sa visoka, padaju duboko, duboko. Uništavanje svega i svačega, lepote, mladosti, ljubavi, smisla, šume, bližnjeg čoveka. Da svisneš od bola,od staračkih, devojačkih, ljubavnih, poslovnih, životnih muka i sukoba. Nigde širine i otvorenog sveta, nigde jezera, ničeg zelenog, nigde stabla. Svet zatvoren u gorčinu, u grešku i propust, u kajanje, ispovedanje, brbljanje, bolest, porok, nedarovitost. Svi su daleko od nabujalih želja, svako sa svojim krstom na leđima, belegom na čelu i u očima, pred zidom plača i očajanja na simultanoj sceni na kojoj su se glumci popeli iz gledališta gotovo u svojim odelima – kostimima.

Predstava bez pozorišne šminke i laži, bez lake zavodljivosti, istinoljubiva i pronicljiva do nepodnošljivosti. Nije reč o „crnom talasu”.Nije reč o „negativcima”, već o žrtvama ličnog, porodičnog, kulturnog i civilizacijskog nivoa i okruženja. Kako god svodili i sekli čvor čehovštine, ona se do kraja ne može razmrsiti kao ni život, osobito tamo Bogu iza leđa!

U dnu ove razložne, lucidne predstave ostaje talog neobjašnjive mutneži i muke, nečeg nerastvorivog, možda nepodnošljiva misao o smrti, vremenu, uzaludnosti, iskušenjima ljudskog načina postojanja u svetu. Šta to radimo, zašto smo na ovom svetu, zašto ne padamo u zagrljaj onome koga volimo!?Stradaš i žrtvuješ se ako si lep (Jelena Andrejevna), dirljive i spontane Konstance Beker koja se iznenadno našla u haosu,da bi otkrila i shvatila da će njena lepota biti žrtvovana,i da će darovita pijanistkinja, kako nam to reditelj sugerira, uvenuti pored sterilnog starca, a možda i završiti u manastiru. Krst dobre duše i ružne devojke sa dubokom čas stegnutom zrelošću, čas detinjastom emotivnošću nosi Meike Droste.

Astrov Jensa Harzera je pravi šok. Seoski lekar, sa dugim ličkim brkovima, često jadan i umrljan, uništen kao i ljudi sa kojima deli izgubljeno vreme i život, ko bi to očekivao! Pa ipak, i tako devastiran, više komičan i gorak nego romantičan, Astrov Jensa Harzera sja, zrači u ovoj seoskoj tamnici. Pisac i reditelj mu priznaju talenat, svejedno kojim ga rečima i načinima izražavaju. Astrov koji bi od ugroženog života dauzme bar ono što mu je još u izgledu. Kod Čehova, uostalom normalnost jeuvek pod sumnjom.

Pa zatim, ogorčeni, pobunjeni, ironični, iskidani, slomljeni, izludeli, Ujka Vanja Urliha Matesa. Izvanrednu glumačku ekipu dopunjavaju Kristijan Grashof (Profesor), Gabrijele Hajnc (Marija), Bernd Štempel (Teljegin), Kristina Šorn (Dadilja).

Život nije bonaca, a iz bure se ne izlazi lako. „Banalni, podli život progutao nas je, otrovao nam je krv i postali smo prostaci”,kaže Astrov. Predstava Jirgena Goša to maestralno dokazuje. Da, patnja ima svoju energiju, lepotu čak! Oni udaljeni od „normale” i kad su razoreni pokušavaju da pevaju iznad provincijalnog kukavičjeg gnezda.

Retko snažna, moćna predstava, između smeha i suza, u životu u kakvom sam pao i ja,kako je pevao naš pesnik Dis.