Потрошачи губе много

Један од оштријих критичара изузимања Директиве о потрошачким кредитима из предлога закона на недавно одржаној конференцији о правима потрошача била је др Марија Караникић–Мирић, доцент Правног факултета Универзитета у Београду. Она каже да су правила о потрошачком кредиту написана и нема бољег места за њих од будућег закона о заштити потрошача

Како коментаришете изузимање Директиве о потрошачким кредитима из Нацрта закона о заштити потрошача?

Мислим да српски законодавац пропушта одличну прилику да уреди област потрошачких кредита и да у овој области усклади домаће право са правом Европске уније. Подсетићу да заштита потрошача представља уставну обавезу Републике Србије. Поред тога, потписивањем Споразума о стабилизацији и придруживању наша земља је на себе преузела обавезу да усагласи стандарде заштите потрошача у Србији са европским стандардима.

Министарство трговине и услуга израдило је Нацрт закона о заштити потрошача, који садржи посебно поглавље о потрошачким кредитима. У раду на том Нацрту помагали су стручњаци које је ангажовала Европска унија и који сматрају да би на овај начин Србија у потпуности испунила своје обавезе, како према властитим потрошачима тако према Европској унији. Нисам спремна да нагађам о разлозима из којих се одједном од свега одустаје и посао који је приведен крају оставља за касније.

Да ли Одлука о начину и поступку спровођења општих услова пословања банака у односу са клијентима коју је НБС донела почетком године и за коју се тврди да је у њу интегрисана Директива о потрошачким кредитима, може да замени закон?

На жалост, не може. То могу да тврдим без улажења у садржину поменуте Одлуке. Усклађивање домаћег права са правом Европске уније, односно транспоновање појединих директива у српско или било које друго национално право, може се извршити једино законом. Одлука НБС није инструмент којим би се могао постићи овај циљ. Европски суд правде се у неколико наврата изјаснио о томе да се обавезе које директиве намећу државама чланицама могу извршити једино тако што ће држава усвојити одговарајући закон. Европски суд сматра да се само на тај начин постиже довољан степен правне сигурности. На крају, и када би се хармонизација у области потрошачких кредита могла обавити одлукама Народне банке Србије, ова конкретна одлука не би била подобна за постизање тог циља.

Шта су потрошачи у Србији изгубили овим потезом?

Изгубили су много. Потрошачки кредит је сваки финансијски уступак који трговац чини потрошачу. То нису само кредити из надлежности Народне банке, него и продаја робе с оброчним отплатама цене, лизинг на основу којег потрошач има право да откупи предмет лизинга и тако даље. Нацртом закона о заштити потрошача предвиђене су бројне обавезе трговца према потрошачу и грађанскоправне санкције за случај да се трговац огреши о те обавезе.

Као на пример...?

Трговац је дужан да обавести потрошача пре закључења уговора о потрошачком кредиту о читавом низу појединости од значаја за његову одлуку о томе да ли је за њега добро да закључи такав уговор. Поред тога, дужан је да пружи потрошачу одређене савете и да пре закључења уговора о свом трошку процени његову кредитну способност.

Потрошач има право да у року од четрнаест дана једнострано раскине уговор о потрошачком кредиту, без обавезе да наведе разлоге из којих то чини. Поред тога, потрошач има право да у свако доба, у целини или делимично, превремено отплати потрошачки кредит. Нацрт садржи одређена правила о једностраној измени уговорене каматне стопе. Када потрошач раскине уговор о продаји робе односно пружању услуга, престају и његове обавезе из повезаног уговора о потрошачком кредиту. С друге стране, када потрошач раскине уговор о потрошачком кредиту, на његов захтев раскида се и уговор о продаји робе односно пружању услуга.

Да ли је реално очекивати да ће Србија усвојити посебан закон о потрошачким кредитима?

Прво, Србија ће пре или касније морати да испуни своју обавезу из Споразума о стабилизацији и придруживању. Усклађивање домаћег права са европским потрошачким правом представља један од незаобилазних услова на путу ка чланству. Друго је питање коме одговара и колико дуго се може одржавати ово половично стање, у којем наводно постоји воља да се нешто учини, али кад заиста треба делати онда настаје некаква општа малаксалост и одлагање неодложних послова за касније.

Правила о потрошачком кредиту су написана и нема бољег места за њих од будућег закона о заштити потрошача. У закону о заштити потрошача налазиће се неке друге одредбе са којима правила о потрошачком кредиту чине систем. Примера ради, то су одредбе којима се забрањују различити облици непоштеног пословања и прописују санкције за такво пословање. Правнополитички, логички и технички разлози налажу да се потрошачки кредит уреди оквирним законом о заштити потрошача. Не знам који су разлози да се то не учини.

Представници Министарства трговине кажу да је ова измена направљена на захтев НБС, незванично, било је и притисака. Може ли се таквим аргументима пред европске институције који су у протекле три године за заштиту потрошача у Србији издвојили двa милиона евра, између осталог и за израду нацрта?

Не знам. Мислим да законописац има обавезу да одоли притисцима, ако разлози за притисак нису јавно изговорени и ваљано образложени.

Ако постоји притисак да се не изврши оно на шта се држава обавезала Уставом и Споразумом о придруживању и стабилизацији, онда тај притисак није ни законит ни моралан.

Казала сам да је појам потрошачког кредита из Директиве о потрошачким кредитима далеко шири од појма банкарског кредита. У том смислу можда би било боље да Народна банка Србије сарађује са Министарством трговине и услуга и да се одредбе о потрошачком кредиту нађу тамо где им је место, него да се на овај начин губи време.

На конференцији о правима потрошача се говорило и о томе да се банке на овај начин грубо изузимају из закона који штити потрошаче. Може ли се рећи да је ово и за банке у Србији лош маркетинг?

То би била последица пропуштања да уредимо потрошачки кредит која би ме најмање забринула.

Јелица Антељ