Обамин „рат” са генералима

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 22. септембра – Обама је све време тражио план како да што пре оконча рат у Авганистану, али су генерали из његовог тима за националну безбедност тражили ескалацију рата, па је на крају постигнут компромис: привремено повећање броја војника, уз главни циљ – што хитније извлачење.

Ово је основно откриће нове књиге вашингтонске новинарске институције Боба Вудворда, данас уредника (67) са специјалним статусом у „Вашингтон посту”, која, као и 15 претходних (све су биле бестселери), на видело износи „инсајдерске информације” из врхова власти. Овога пута у главној улози је председник Барак Обама, који од претходника наслеђује два рата, да би се потом једног одрекао (и формалног га завршио – Ирак), док је други „усвојио”, али не жели да га прати до краја мандата.

Књига под насловом „Обамини ратови” (која се не бави Ираком, већ само Авганистаном, други рат је онај између председника и међусобна надгорњавања у тиму за националну безбедност) штампана је у 630.000 примерака и у књижаре стиже у понедељак. Друго издање је већ у штампарији, а само два дневника, „Вашингтон пост” и „Њујорк тајмс”, добила су прилику да у њу унапред завире и своје читаоце обавесте о најпикатнијим детаљима, што је иначе уобичајена маркетиншка стратегија „Сајмона и Шустера”, Вудвордовог издавача током целе његове каријере.

Према ономе што је изнето из садржаја, очигледно је да је Вудворд, који је несумњиво најуспешнији публицистички аутор света, опет имао отворена врата Беле куће и многих важних кабинета. Писана је, како се може закључити, његовим стандардно педантним стилом: подлога су јој мноштво докумената којима је имао приступ и обиље разговора са најважнијим актерима, укључујући ту и самог Обаму, који му је у јулу дао једносатни интервју.

Главна слика, која се стиче према данас објављеним детаљима, јесте слика младог врховног команданта, без икаквог војног искуства, који се суочава са прекаљеном безбедносном елитом, чији га припадници одмеравају и проверавају докле могу да га притискају, при чему се и међусобно боре за превласт и утицај.

Али лајтмотив је стално Обамино инсистирање да „све што радимо мора да буде усмерено на то како да стигнемо до тачке на којој смањујемо своје присуство” (у Авганистану). „То је у интересу наше националне безбедности и ту не може да буде колебања.” А кад је прошле јесени почело вишемесечно уобличавање нове стратегије, Обама инсистира да то треба да буде, пре свега, „план како да то тамо предамо и изађемо”. Термин „војна победа” се иначе не помиње.

Резултат је познат: стратегија је била компромис између захтева генерала да добију још 40.000 војника и Обамине жеље да то не буде рат са отвореним крајем: у Авганистан је послато појачање од 30.000 људи плус 3.000 медицинских и обавештајних специјалиста.

Наравно, као и у претходним књигама, највеће интересовање изазивају сочне пикантерије о односима међу људима у председниковом окружењу. Па тако потпредседник Џо Бајден за специјалног емисара за Авганистан и Пакистан, Ричарда Холбрука, каже да је „најсебичније копиле које је икад срео”. Саветник Беле куће Дејвид Акселрод у једном моменту Обаму, кад је изнео свој предлог за место шефа дипломатије, пита „Како можеш да имаш поверења у Хилари”.

Генерал Дејвид Петраус, данас главнокомандујући у Авганистану, у једном моменту својим сарадницима каже да администрацију води „(придев који није за штампу) погрешан човек”. Саветник за националну безбедност Џејмс Џонс председников саветнички тим описује као „политбиро” и „мафију”...

Од нових открића, Вудворд износи да је ЦИА створила посебну паравојну јединицу од 3.000 добро обучених Авганистанаца, која се упућује на тајне задатке у Пакистан, против талибана и Ал Каиде који тамо имају склоништа. Пакистан се иначе интерно сматра „непоштеним савезником”, који не жели или не може да обузда делове своје војне обавештајне службе у помагању, оружјем и новцем, талибана. „Рак је у Пакистану”, цитиран је на једном месту Обама.

Главни партнер у Кабулу, председник Хамид Карзаи је „манијакално депресиван” (болест мозга која неконтролисано изазива стања еуфорије и депресије) и зато узима лекове. Једна тајна војна вежба у Вашингтону је показала да је влада сасвим неприпремљена за нуклеарни напад на територији САД...

Обама, затим, сматра како Америка може да апсорбује нови, па и најтежи терористички напад, попут оног од 11. септембра 2001, али ће „учинити све” да тако нешто спречи.

Све у свему, утисак који се стиче из новинских приказа књиге јесте да је Обама позитиван лик, мада има и детаља који ће дати муницију републиканској опозицији. Вудворд, по свему судећи, ни овога пута неће разочарати љубитеље његове литературе, који су му верни још од „Свих председникових људи” (афера „Вотергејт” која је срушила Ричарда Никсона), а они којима се не свиђа већ оштре скалпеле за њено сецирање.

Милан Мишић