До Пекинга на сва три злата

Финале 27. европског првенства у Београду дуго ће се памтити. Био је то окршај светских ватерполо велесила, које су се бориле не само за златну медаљу, него и да докажу, између осталих и себи, ко је од њих заиста бољи. Опет је победила, као и у последње две године, наша репрезентација. Једина разлика је у имену, јер су наши први пут представљали искључиво Србију.

– Била је то утакмица какву никада до сада нисмо одиграли. Физички је била изузетно тешка. Суђење је проистекло из игре. Мислим да судије нису хтеле никога да оштете, али су прибегле искључењима, па и обостраним, да смире страсти. Један период игре је заиста био на ивици регуларности, – изнео је своје утиске после проспаване ноћи Владимир Вујасиновић, који је још једном био творац велике победе, можда и највеће која може да се оствари, јер најтеже је и најслађе освојити злато код куће, пред својим навијачима. – Да би се тако нешто издржало мора да се тренира. Не само техничко-тактичке ствари, него и психолошки, ментално... Мора и да прође време да и појединци и екипа стекну самопоуздање и веру једни у друге, да знају шта, кад и колико могу. Ми смо то пресекли у финалу Олимпијских игара у Атини. Тада смо остали без златне медаље, али смо се уверили да можемо да победимо Мађаре, да смо бољи од њих. У спорту не побеђује увек бољи. Баш тада је био тај случај. Међутим, иако нам је неуспех тешко пао и нисмо га преболели извукли смо велику корист из њега и од тада, ево већ пуне две године, побеђујемо Мађаре на свим такмичењима: у финалу Светског првенства у Монтреалу, у финалу Светске лиге у Београду, у финалу Светског купа у Будимпешти и сада у финалу Европског првенства на Ташмајдану. Свака утакмица је прича за себе, али у свакој тој причи има и нешто заједничко.

Готово целој нашој првој постави ово је треће узастопно европско злато (Будимпешта 2001, Крањ 2003. и сада Београд). На престо се не долази лако, али овај пут је било, чини се, теже него икад. Пут до шампионског пехара, до ватромета на Ташмајдану, до одушевљења нације, није водио преко трња, него преко правог минског поља. Губила је наша репрезентација са 5:2 и онда као да се препородила. И сам Вујасиновић, мада је безброј пута у сличним ситуацијама завијао голмане у црно, два-три пута је био непрецизан. Међутим, то није утицало на његову игру и касније је постао јунак финала, на крају крајева дао је и победоносни гол.

– Ако неко размишља у току утакмице о претходној акцији, ако нема храбрости да пуца зато што је пре тога промашио, то је пут у пораз. Утакмица има своје законитости и треба се уклопити у то, пуцати кад се укаже прилика, – објашњава Вујасиновић. – Једноставно, треба да се ради оно што се милион пута вежбало. Два-три пута не прође шут, али због тога не сме да се губи глава, него да се сачува поверење у себе и саиграче, да се не размишља о ономе што је прошло.

Нико није постављао питање ко ће да игра у финалу, јер су наши и мађарски ватерполисти у односу на остале професори. О том како је дошло до тог односа снага Вујасиновић је рекао:

– Разлика између нас и Мађара у односу на остале је много већа зато што су остали углавном обавили велику смену генерација. Наша и мађарска репрезентација су остале у врху, јер су постепено уводиле играче, стрпљиво су грађене. И то нас је одржало. Овде су се појавили млади играчи за које је још прерано да решавају утакмице, али ће они на Олимпијским играма у Пекингу да играју врло значајну улогу. 

Шампионат на Ташмајдану, трећа узастопна европска титула, две године жетве злата – све то је већ прошлост. Шампиони морају да гледају само напред, даље од осталих.

– Ова генерација ће бити заједно до Олимпијских игара у Пекингу. Пред нама су Светско првенство у Мелбурну идуће године, а онда Европско првенство у Малаги и сам Пекинг. На сва три такмичења идемо по злато. Не обећавамо га, јер у спорту ништа не може да се обећа, резултат је последица разних околности. Нама је прво место циљ, ми вежбамо због тога, то нас окупља. Лично, играм зато што имамо шансу да будемо први. Да није тога не бих са 33 године играо, не бих се спремао за следеће две године.

У финалу, када је прштало на све стране, када је ударио јунак на јунака, када су две велике репрезентације улагале и последњи атом снаге да потопе супарника, Вујасиновић је командовао тимом, саветовао саиграче...

– Није то ништа необично и не бих истицао своју улогу. Једноставно, у оној буци каква је била на Ташмајдану тренер не може да се чује и онда једни друге бодримо, говоримо једни другима оно што се каже "наше ствари", – скромно умањује свој огроман утицај на екипу Вујасиновић, који је не само најкомплетниј ватерполиста на свету, него и прави вођа тима.

Као занимљивост своје врсте биће забележено да је наша репрезентација три пута узастопце европски првак, а сваки пут је титулу освајала под другачијим именом: 2001. је то била СРЈ, 2003. СЦГ, а сада Србија. Једино се није мењало ко ће бити најбоља европска репрезентација у ватерполу.

– Ми смо свој пут до успеха нашли и предстоји нам само да наставимо њиме. Много је тешко да се одржимо на врху, али ту смо већ дуго година. За ово време смо створили јединствену екипу, многи од нас су у репрезентацији већ десетак година, желимо највише и свесни смо да то и можемо. Они који долазе уклапају се у то. Имамо и добру подршку државе, јавности, народа...