Левица на низбрдици

Фудбалско правило „ко пропусти шансе, прими голове” потврђује се и на политичком игралишту. У надметањима за власт, поразе листом трпе тимови који нису умели да искористе прилике, чак ни оне које су им противници такорећи сервирали. „Не пропуштамо шансу да пропустимо шансу”, овдашња је пословица која сада изразито важи и за модерну левицу, посебно социјалдемократе у Европи.

Неуспех су управо претрпели и у свом најпоузданијем упоришту, Шведској, где су њихове перјанице, историјски доминантне, први пут изгубиле друге изборе узастопно.

На низбрдици су се европски социјалдемократи нашли баш у време када су им околности ишле у прилог, можда више него икад последњих деценија, и такорећи им гарантовале снажан узлет. Глобалну економску и социјалну кризу изазвали су, наиме, поступци по принципима деснице, па се очекивало да ће бирачи левицу држати као мало воде на длану, бар као власт од које су горе све друге.

Али, логици се одупрла реалност. Левица је, просто серијски, губила изборе широм Европе.

Међу разлозима за такве исходе истиче се губљење јасне разлике између два политичка табора, који су се толико испреплели да је грађанима постало мучно да их распетљавају. Замерке за заплитање упутили су махом левици. Пре свега, произлази из анализа, зато што се показала недоследнијом, јер је пречесто преузимала смернице деснице док се одрицала од сопствених прокламација да је бранилац и остваривач интереса широких слојева становништва.

Левица је оболела од „стокхолмског синдрома”, довитљиво констатује лондонски „Гардијан”, поредећи њено сврставање уз десничарска начела с појединим таоцима који се поистовете са отмичарима. Кретања удесно је потценила, контрирајући им претежно укључивањем левог жмигавца, као „лево сметало” у већ хаотизованом саобраћају.

Изјаловљавање нада се, сугерише се, теже прашта, бар на изборима, од уваљивања у кризу. Стога је сада, рачуна и мадридски „Паис”: међу 27 чланица ЕУ, само у пет левица на власти (самостално или у коалицији), док је пре 10 година било битно другачије: социјалдемократи су владали у 11 од 15 ондашњих припадница европске заједнице.

Европа је, ипак и само наизглед парадоксално, и данас велесила – социјалдемократије. Тековине модерне левице – са редистрибуцијом националног дохотка зарад задовољавања општих, социјалних, интереса и потреба, уз класичну комбинацију демократије, приватног власништва и тржишне економије – истрајније су од њене изборне популарности.

Опстају, у великој мери, и кад јој творци склизну у опозицију. Није их се одрекао ни победник шведских избора, десни центар, придодавши им методе за повећавање економске ефикасности.

Могло би се, чак, наслутити да је десници помогло оно што је левици одмогло – примена ривалских достигнућа. Први су, изгледа, боље пробирали и као такви – изабрани.

Посебна је прича зашто се одступа од „државе благостања”, иако је она, са изразитим социјалдемократским доприносом, уређење које је најближе хтењима маса, бирачке већине.

Део одговора је у спољној све жешћој конкуренцији, у бржем привредном развоју, прво САД, а онда Кине, Индије, Бразила, чији системи су, упрошћено казано, мање заокупљени социјалом. А у широком распону од традиционалног америчког индивидуализма до кинеске симбиозе једнопартијске политике и капиталистичке плурализације, при чему се те две силе трговински и финансијски испољавају као „сијамски близанци”.

Узнапредовала сеоба „главне везе” са Атлантика на Пацифик приморава на редефиниције статуса. У свету, па и Европи, иако би други радо преузели „нешто” од њене „државе благостања”.

Десница у САД управо пребацује председнику Бараку Обами да је он део тих „других”, да је „левичар који би да „примени непожељни модел европске социјалдемократије, чији је колективизам туђ америчком индивидуализму”. Уједно му, без презања од противречности, замерају да је „први шеф Беле куће коме односи са Европом нису неприкосновени приоритет”.

Критике Обами упућују и они који су га изабрали. „Гласала сам за човека који је обећао значајне промене у прилог средњој класи… а још их не осећам… исцрпљена сам бранећи Вас и оно за шта сам гласала… а дубоко разочарана оним где смо сада”, поручила му је суграђанка Велма Харт, чије су речи добиле врхунски публицитет, као израз растућег разочарања због неостварених нада.

У том погледу, присталице Обаме и европске социјалдемократије су се нашле у сличној ситуацији. Оној која потврђује да су „само промене вечне”, али и да су остварљивије на изборима, уз непрестане преваге здесна налево и слева удесно, него у свакодневици, где је широким слојевима тесно, као да су у мрежи препуњеној (ауто)головима.