Светски, а наши

Пре неколико година четворо амбициозних професора архитектуре упознало се на Прат институту у Њујорку. Један од њих пореклом је са Хаитија, остали имају добру вољу, знање и искуство. После земљотреса који је потресао ово острво у јануару, четворка је одлучила да изгради склониште за људе који су преживеликатастрофу. У „спасилачком тиму” који ове људе штити, сада бар од кише, ветра и сунца, нашла се и једна Београђанка – архитекта Драгана Зорић.

– У пројекту „Хаити Софтхаус” са мном раде Лон Комбс, Марк Парсонс и Леон Родни. Прошле године, Парсонс и ја водили смо дизајн студио где смо осмишљавали објекте од метала и платна, који могу да се једноставно и брзо монтирају. Када је Хаити задесио земљотрес, Лон и Леон, чија је фамилијапореклом с овог острва, удружили су се са нама, формирали смо фирму, и почели заједнода пројектујемо склоништа за Хаићане. Нико нам није дао тај задатак, сами смо га смислили како бисмо своје знање пружили регији и људима којима је најпотребније – каже Драгана Зорић за наш лист, напомињући да су финансије за пројекат стизале као донације од банака и спонзора, али да и даље стижу.

Она објашњава да је током академских истраживања са својим колегама прикупила довољно података о сличним склоништима за прву употребу после природних несрећа, разматрала потешкоће и проблеме око њихове изградње, да би овај заједнички пројекат најзад применили у пракси и, наочиглед захвалних мештана, велики број склоништа лично монтирали на Хаитију.

– Дизајниран да стоји самостално, или као већа конструкција (више спојених склоништа), „Хаити Софтхаус” одговара на многобројна питања и проблеме за острво опустошено сиромаштвом и природним непогодама. Главни циљ је да пружи достојанствено и трајно транзиционо склониште, у коме може да се станује комфорно и безбедно. Свако склониште има 16 квадратних метара,удобну вентилацију, и штити од кише и невремена. У његовој основи је шестоугао, иначе најстабилнији геометријски облик, који пружа могућност припајања и другим „зградама” које могу лако да се изграде: клинике, школе, простори за сакупљање – каже наша саговорница напомињући да је довољно било видети срећу на лицима мештана, који су помагали при монтажи ових кућица, па да њен тим има немерљиву сатисфакцију за свој рад. Убудуће би, како додаје, они могли да граде ова склоништа, те би се тако повећала запосленост становништва, а пројекат допринео и економској стимулацији острва.

(/Slika2)Поред овог, у првом реду племенитог, посла Драгана Зорић ради и на другим значајним пројектима. Говорећи о својим пословним ангажманима, помиње своју српско-америчку одисеју која је почела 1998. када се из Београда преселила у Сан Франциско где је њен отац радио у нашем конзулату. Архитектуру је завршила на Берклију, а магистрирала на Колумбија универзитету.

– Са супругом и партнером Џејсоном Лијем основала сам фирму, и са њим осмишљавам ентеријере у Њујорку. На Прат институту, највећем додипломском програму архитектуре у Америци, предајем од 2001. Имам различите врсте ангажмана, а недавно сам изабрана да осмислим рад који ће красити пешачки мост у четврти Квинс, у Њујорку, и то ће се догодити на пролеће.

(/Slika3)Имајући у виду да у Београду тренутно није повољна ситуација за архитекте, да се архитектонски бирои све чешће затварају, а колоне архитеката марширају на бироу рада, питамо је да ли је „преко баре” криза узела свој данак и у овој области.

 – У Њујорку ситуација није сјајна, али су се ствари ипак побољшале од оне најгоре кризе, пре годину дана. Истина је да се не гради као што се градило, а и кредите је тешко добити. Мање је клијената, самим тим и пројеката. Зато се трудим да пронађем више послова, и да имам различита искуства у оквиру архитектуре – академско, искуство на терену, искуство у дизајну. Осећам се кориснијом ако знам да радим више тога, него ако имам ужу специјалност. Радим хонорарно пројекте са својим супругом, ангажована сам још у једној фирми, и предајем. Држим та три посла што боље могу – а они су довољно различити да ниједан никад не досади, а да увек имам интересовање за сваки.