Ципеле

Женске ципеле су право дизајнерско чудо. Познати дизајнер ципела Стјуарт Вајцман каже: „Све девојчице одрастају верујући у бајку о Пепељуги – да ципеле на магичан начин могу да им промене живот, уз наду да ће доживети нешто узбудљиво и романтично”.

Некада су се филмске звезде сликале поред својих базена у врту, данас се естрадне диве све чешће сликају поред својих плакара са полицама од пода до таванице испуњеним – ципелама! Психолози су истраживали шта је то у ципелама што ће женску особу навести да их купује и онда када зна да их неће носити. Наиме, познато је да многе колекционарке ципела, иако их имају на десетине (да не кажем стотине), ипак носе само неколико стандардних пари: за дан, за вече, за шетњу, за свечаност, за кишу, за плажу, за снег, за по кући. У свакодневном животу, просечној особи је сасвим довољно десетак различитих пари ципела.

Код нас није спроведено истраживање, али кажу да просечна Американка има око 30 пари ципела.

Ципеле су одувек биле одраз статуса оне која их носи, мерило њене економске моћи. Аристократкиње с почетка 19.века носиле су папучице од броката танке као флис-папир, чији ђонови не би издржали ни десетак корака на улици, док су њихове служавке диринчиле у јаким, црним, кожним чизмама са дебелим ђоновима отпорним на кишу и калдрму.

Владарке старог Рима носиле су сандале са ђоновима од злата, фриволне даме галантног доба на двору француског краља Луја Четрнаестог носиле су ципеле од свиле, док јунакиње савремене ТВ серије „Секс и град” носе сандале са вртоглаво високим штиклама и тракама око глежњева са којих висе уметнички обликоване – трешње!

Ципеле не одражавају само друштвени положај, оне су и својеврсно сведочанство нашег живота – мерило које евоцира време, место, емоције. Оне могу да нам послуже и као подсетник на околности у којима су ношене, па нас тако подсећају на прошлост – као на пример на фотографијама у албуму (прве дечје ципелице, ципеле са венчања и сл.) Неодољива је привлачност нових ципела када их угледамо у излогу: облик, боја, украси, материјал, копче, детаљи. У том часу, најмање је битно да ли су нам потребне или не. Понекад ће особа (женска), која уопште није лакомислена, бити у стању да слисти сав новац који има у ташни или на располагању, само да се оне нађу на њеним стопалима. Истовремено, потпуно је свесна да на тај начин неће наћи утеху за своје сломљено срце или тешку мигрену. Понекад жена жели да се осећа као Одри Хепберн која у најједноставнијим балетанкама јурца по граду у филму „Празник у Риму”, понекад би да хода на високим штиклама по пустињском песку као Марлен Дитрих у филму „Мароко”.

Шта још рећи о ципелама осим да су оне велика тема дизајна по питању естетике, квалитета, удобности, функционалности, моде, цене... Потребно је око сто операција да би се добила добра ципела, али, нажалост, добро пролазе разне допадљиве имитације, нарочито ако је погођена права ствар, а то су вешто имитирани детаљи на ципелама које су више за гледање него за ношење. Више за плакарску колекцију него за редовну употребу. Некада су у моди била мала женска стопала. Чак и ако заборавимо на сурову кинеску традицију сакаћења стопала девојчица да би остала мајушна, мали број ципела дуго је био у моди. Са еманципацијом жена расла су и њихова стопала, па су тако данас веома „ин” она са бројем – око 40! Све се мења, само је женска слабост према ципелама вечна.

Радмила Милосављевић

[email protected]