Cipele

Ženske cipele su pravo dizajnersko čudo. Poznati dizajner cipela Stjuart Vajcman kaže: „Sve devojčice odrastaju verujući u bajku o Pepeljugi – da cipele na magičan način mogu da im promene život, uz nadu da će doživeti nešto uzbudljivo i romantično”.

Nekada su se filmske zvezde slikale pored svojih bazena u vrtu, danas se estradne dive sve češće slikaju pored svojih plakara sa policama od poda do tavanice ispunjenim – cipelama! Psiholozi su istraživali šta je to u cipelama što će žensku osobu navesti da ih kupuje i onda kada zna da ih neće nositi. Naime, poznato je da mnoge kolekcionarke cipela, iako ih imaju na desetine (da ne kažem stotine), ipak nose samo nekoliko standardnih pari: za dan, za veče, za šetnju, za svečanost, za kišu, za plažu, za sneg, za po kući. U svakodnevnom životu, prosečnoj osobi je sasvim dovoljno desetak različitih pari cipela.

Kod nas nije sprovedeno istraživanje, ali kažu da prosečna Amerikanka ima oko 30 pari cipela.

Cipele su oduvek bile odraz statusa one koja ih nosi, merilo njene ekonomske moći. Aristokratkinje s početka 19.veka nosile su papučice od brokata tanke kao flis-papir, čiji đonovi ne bi izdržali ni desetak koraka na ulici, dok su njihove služavke dirinčile u jakim, crnim, kožnim čizmama sa debelim đonovima otpornim na kišu i kaldrmu.

Vladarke starog Rima nosile su sandale sa đonovima od zlata, frivolne dame galantnog doba na dvoru francuskog kralja Luja Četrnaestog nosile su cipele od svile, dok junakinje savremene TV serije „Seks i grad” nose sandale sa vrtoglavo visokim štiklama i trakama oko gležnjeva sa kojih vise umetnički oblikovane – trešnje!

Cipele ne odražavaju samo društveni položaj, one su i svojevrsno svedočanstvo našeg života – merilo koje evocira vreme, mesto, emocije. One mogu da nam posluže i kao podsetnik na okolnosti u kojima su nošene, pa nas tako podsećaju na prošlost – kao na primer na fotografijama u albumu (prve dečje cipelice, cipele sa venčanja i sl.) Neodoljiva je privlačnost novih cipela kada ih ugledamo u izlogu: oblik, boja, ukrasi, materijal, kopče, detalji. U tom času, najmanje je bitno da li su nam potrebne ili ne. Ponekad će osoba (ženska), koja uopšte nije lakomislena, biti u stanju da slisti sav novac koji ima u tašni ili na raspolaganju, samo da se one nađu na njenim stopalima. Istovremeno, potpuno je svesna da na taj način neće naći utehu za svoje slomljeno srce ili tešku migrenu. Ponekad žena želi da se oseća kao Odri Hepbern koja u najjednostavnijim baletankama jurca po gradu u filmu „Praznik u Rimu”, ponekad bi da hoda na visokim štiklama po pustinjskom pesku kao Marlen Ditrih u filmu „Maroko”.

Šta još reći o cipelama osim da su one velika tema dizajna po pitanju estetike, kvaliteta, udobnosti, funkcionalnosti, mode, cene... Potrebno je oko sto operacija da bi se dobila dobra cipela, ali, nažalost, dobro prolaze razne dopadljive imitacije, naročito ako je pogođena prava stvar, a to su vešto imitirani detalji na cipelama koje su više za gledanje nego za nošenje. Više za plakarsku kolekciju nego za redovnu upotrebu. Nekada su u modi bila mala ženska stopala. Čak i ako zaboravimo na surovu kinesku tradiciju sakaćenja stopala devojčica da bi ostala majušna, mali broj cipela dugo je bio u modi. Sa emancipacijom žena rasla su i njihova stopala, pa su tako danas veoma „in” ona sa brojem – oko 40! Sve se menja, samo je ženska slabost prema cipelama večna.

Radmila Milosavljević

[email protected]