Ми смо они што гинемо

Зоран је само један од заточеника утопије који верује да је могуће доживети дубоку старост, док његова кобалтно плава "јамаха Р1", најпожељније чудовиште на два точка на свету, брзином од 300 на час језди београдским асфалтом.
Кад на пешачкој стази Аде Хује пролете на задњем точку, брзином од 150 километара на час, док бочни ветар прети да их заувек потопи у Дунав, док сваке стотинке секунде расту шансе да њихова тела буду раскомадана после ударца у асфалт, док им се кожа на образима претвара у желе што неконтролисано путује по њиховом лицу, схватам зашто су српски мотоциклисти врста пред истребљењем у Србији.

Одржали су јуче слабо посећену конференцију за новинаре у београдском "Спорт кафеу". Новинари их посећују тек кад на "мотороли" чују да је заувек отишао још један од њих.

Прошло време дивљих хорди

– Ми смо они што гинемо – каже Зоран Бароли, власник ланца пекара, један од идеолога хазардерства на два точка. У петак, суботу и недељу, више хиљада бајкера и љубитеља мотоциклизма окупиће се на Ади Хуји, како би присуствовали егзибиционим вожњама и дружењу уз громогласни звук рокенрола.

– Време дивљих хорди и Побеснелог Макса одавно је прошло. Једна од предрасуда у нашем друштву односи се на љубитеље мото-спорта. Ми нисмо лудаци, ми нисмо опасни – каже Наташа Напијало, млада удовица недавно погинулог Петра Пеце Напијала, гуруа мото-спорта у земљи. Погинуо је трећег септембра, у 23 часа, код зграде бившег ЦК, у непосредној близини његовог "генералштаба", на стазама Ушћа, у Меки поданика који живе у четвртој димензији, вожњи на танкој жици између живота или смрти.

Мистици брзина гину на београдским и српским путевима као на фронту Ирака или Либана. У наранџастим мајицама, које симболизују клуб – и с црним флором – они апелују на власти да им доделе било какву стазу на којој би могли да контролишу своје инстинкте.

– Сви велики градови имају такве стазе на којима су мотоциклисти безбедни и где изводе своје егзибиције.

Добрице у саобраћају

Ако то тврди педесетдеветогодишни Митар Малетић, бајкерски доајен, човек који је крстарио по аутопутевима Европе и џадама бивше СФРЈ, мотоциклиста који никада неће отићи у пензију, јер дубоко верује да ће дочекати крај на кожном седишту неукротивог "харли дејвидсона", онда би градске или републичке власти могле да затворе за саобраћај део неког асфалтног пута који не води никуда и препусти га "јахачима смрти" на привремено коришћење. За сада је једно од њихових уточишта заобилазница око Београда код Остружнице.

Милан Павић који издаје некретнине, Иван Момчиловић, инструктор школе падобранства, Зоран Николић, службеник – сви они кажу да су обичне добрице у свакодневном саобраћају. Тврде да су возачи несавесни и да на београдским улицама важи закон јачег.

– Заиста поштујемо саобраћајне прописе, јер смо свесни да свака следећа вожња може бити и последња. Возачи аутомобила изгледа сматрају да смо вишак на улицама – тврде овисници од бензинског лудила, који могу да заспе тек ако су се, уместо шољице млека и уз лагану музику, препустили језивој мелодији шкрипе гума. Ко су авантуристи који лебде у сферама изнад 200 на час и моле се да њихов сусрет са асфалтом прође што безболније? Они су обични радни људи и грађани, који желе да их разумеју возачи, полиција и медији. Они моле да држава предузме све и заштити их као врсту пред истребљењем. Иако, наравно, посвећеници страшних машина нимало не подсећају на медведиће панде.

Зоран ме смешта на своју "јамаху Р1". Машину на којој се најчешће гине. Забрањено оружје српских друмова тешко је 170 килограма, а у стратосферу га шаље 180 "коња". Од центра Београда до Аде Хује возимо се без кацига. Али, саобраћајац на углу Таковске улице нас не примећује. Зоран у Вишњичкој улици благо убрзава, то је тек за милиметар померена ручица гаса. "Јамаха" се пропиње, али, и са пет одсто снаге, делује као да ћете полетети са носача авиона и за неколико секунди завршити у Румунији. Пет или шест минута вожње је довољно да се уверим како београдски возачи не примећују мотоциклисте. Један аутобус нас је изненада "пресекао", једна жена у возилу није била ни свесна да смо и нас двојица на асфалту и да нам је прилично стало до живота.

Није било страха

Доброћудни власник пекаре који се за управљачем "јамахе", громогласног убице, претвара у коцкара који сваке милисекунде може изгубити на рулету, леденим гласом саопштава да је вожња од 300 на час, на аутопуту, једино због чега треба живети.

– Боље је од секса са 12 плавуша!

Ада Хуја може постати једна од мотоциклистичких база. Професионални возач на мото-тркама Бранислав Јовановић показује како је возити брзинама које гарантују сигурну смрт ако направите и најмању грешку. Зато их посетите овог викенда. Јер, никада се не зна да ли ћете их видети следећи пут. Док Бане лети на једном точку, Наташа Напијало каже да ће наставити путем свог мужа, који је на последњи испраћај отишао уз рулање више од 300 злокобних машина.