Смена генерација – изговор за нерад и неуспех

После три узастопна европска злата и једног светског, освојених под три различита имена (Југославија, СЦГ, Србија), ова генерација наших ватерполиста истиче као наредни циљ једино што јој недостаје – златно олимпијско одличје. Капитен Владимир Вујасиновић, у сваком погледу њихов вођа, не заборавља да спомене да је у плану да се "узгред" освоје и светско првенство (Мелбурн) у марту идуће године и европско (Малага) уочи Олимпијских игара у Пекингу кроз две године.

После свега виђеног за 10 незаборавних дана на Ташмајдану, надмоћних игара наших ватерполиста који су играли оптерећени многим бременима –требало је доказати да је Србија барем подједнако јака као СЦГ, домаћа јавност је очекивала да на крају чује српску химну, на претходних 26 европских првенстава домаћин је само три пута освојио титулу (Југославија ту прилику није искористила у Сплиту 1981), Мађарска је по сваку цену желела освету – нико више не сумња да је пред њима златни "хет-трик".

Један од оних који су ван базена највише допринели овом успеху свакако је Ненад Манојловић који је био одговоран и за резултате нашег тима и за организацију као селектор и спортски директор Ватерполо савеза и председник Извршног одбора Организационог комитета Европског првенства у Београду.

– Шампионат је врхунски организован, уз велику подршку града Београда и Републике Србије – истиче Манојловић. – Не треба заборавити и велику помоћ спонзора и медија, пре свега Радио телевизије Србије која је свакодневно преносила збивања са Ташмајдана и Бањице. Из такмичарског угла, две репрезентације – Србија и Мађарска – потврдиле су да су за класу изнад осталих. Тај јаз говори да ватерполо има доста простора за напредак.

И последњи председник Ватерполо савеза Србије и Црне Горе (ВССЦГ) Велибор Совровић не крије да је вишеструко задовољан:

– Европски шампионат смо одлично организовали. Наше задовољство је употпунила репрезентација освајањем златне медаље. Тај успех има посебну тежину, јер је први пут остварен под именом Србија.

Неписано је правило да је лакше попети се на врх него одржати се на њему. Манојловић већ сада, иако се славље није стишало, указује на неке проблеме с којим ће наша ватерполо организација морати да се суочи:

– Један од приоритета је реорганизација Ватерполо савеза Србије. Као значајан проблем појавио се одлазак наших савезних тренера чиме се нарушава систем. Петар Ковачевић и Небојша Новоселац су отишли у иностранство, Дејан Јововић је под знаком питања.

И врапцима на грани је јасно да тренутно постоје само две ватерполо силе – Србија и Мађарска – које су се у Београду поигравале с противницима, чак и у полуфиналу. На питање ко би могао да буде највећа претња у перспективи, Манојловић одговара:

– Шпанци се намећу као трећа сила. Хрвати имају врло озбиљну репрезентацију кад су комплетни. Руси имају велики потенцијал, Италијани могу још да напредују. Мађари и ми смо се издвојили јер плански радимо.

Смена генерација је изговор за нерад и неуспех.

По Манојловићу до промене "светског поретка" у ватерполу ипак неће доћи ускоро:

– Сматрам да догодине у Аустралији и 2008. у Шпанији неће бити велике разлике у односу на оно што смо видели у Београду, осим ако не дође до неких драстичних промена у саставима. Није тајна да нас највише занимају Олимпијске игре у Пекингу 2008. Ако се добро организујемо, ако наши млади играчи буду напредовали, имаћемо реалне шансе да се нађемо на врху.

Совровић не сумња да ће ватерполо организација бити у стању да иде укорак са својим златним тимом:

– Треба наставити овим путем и поставити као циљ освајање златних медаља на наредном светском и европском шампионату и на Олимпијским играма. За ову генерацију сигурно ће највећи изазов бити Пекинг, јер јој једино недостаје олимпијско злато. Сигуран сам да ће Ватерполо савез Србије имати снаге да обезбеди оптималне услове националном тиму.

После разочарања у многим спортовима, пре свега у кошарци, сада се понајпре може рећи да је "Србија земља ватерпола". Свакако, они који воде наш ватерполо могли би да буду узор "пословним менаџерима" у многим другим спортовима код нас, пре свега када је у питању тема – како се плански стиже до успеха.

--------------------------------------------------------------------------

Тридесет трећа медаља

На Европском првенству у Београду наш ватерполо је освојио 33. медаљу. У његовој ризници су са олимпијских игара три злата (1968, 1984. и 1988), пет сребра (1952, 1956, 1964, 1980. и 2004) и једна бронза (2000), са светских првенстава три злата (1986, 1991. и 2005), једно сребро (2001) и четири бронзе (1973, 1978, 1998. и 2003) и са европских првенстава четири злата (1991, 2001, 2003. и 2006), осам сребра (1954, 1958, 1962, 1977, 1985, 1987, 1989. и 1997) и четири бронзе (1950, 1966, 1970. и 1974).