Посредовање, без суда, штити мобере

Узроке злостављања на раду можемо тражити и у предоминантној улози капитала са неприкосновеним принципом стварања профита по сваку цену и крајње потиснутом друштвеном функцијом. Jер, капитал није само у служби приватног власника (као физичког или правног лица) већ и социјалне средине у којој се оплођује. Када се принцип „профит по сваку цену“ остварује помоћу силеџијског менаџмента, као последицу имамо гажење гарантованих социјалних права запослених или масовну појаву злостављања на раду. У односу послодавца и запосленог, послодавац има предоминантну улогу, коју делимично добија на основу правне регулативе, а фактички због нерегулисаних услова привређивања и сталног страха запослених од губитка радног места. Од свих повреда радних права запослених у развијеном свету мобинг заузима пет до седам одсто, у Србији око 45 процената!

Добро је што је законодавац препознао потребу за доношењем закона који треба да допринесе спречавању злостављања на раду. За успешну примену овог закона треба, међутим, испунити неколико услова. Најпре, послодавац је дужан да запосленом организује рад на начин на који се спречава појава злостављања (злостављање које се дешава између запослених истог радног положаја – хоризонтални мобинг). Послодавац треба да спречи и вертикални мобинг, што је иначе већ постојећа, али не толико наглашена обавеза према Закону о безбедности и здрављу на раду. Запослени морају и да буду упознати са поступком заштите својих права код послодавца и правима и обавезама које проистичу из закона. Веома важна је и улога синдиката, односно синдикалних повереника који се морају обучити за примену закона и бити носиоци процеса заштите и остваривања права злостављаних радника. Треба променити и колективне уговоре који морају садржати објашњења у вези са условима и поступком заштите запослених, поштујући при том посебност сваке радне средине.

Закон о спречавању злостављања на раду, као и Правилник о правилима понашања послодавца и запослених у вези са превенцијом и заштитом од злостављања на раду је само први корак у сузбијању мобинга. С тим што су законска решења могла бити боља, па и строжа према извршиоцу злостављања. Јер, закон се благонаклоно односи према извршиоцу који у поступку посредовања закључи споразум са запосленим (у овом случају – жртвом) о престанку злостављања, јер на тај начин избегава сваку одговорност унутар радне средине (не одговара за повреду радне дисциплине). Истовремено, против њега се не може поднети тужба, јер се судски поступак може покренути само у случају неуспелог посредовања. Могло се наћи места и за посебну одговорност правног лица уколико је то правно лице пропустило дужност надзора над процесом рада. Наиме, да је ту дужност правно лице савесно обављало могло се спречити злостављање на раду, поготово у случајевима када је очигледно да је правно лице преко својих органа било упознато са злостављањем, а није ништа предузело на његовом спречавању.

Такође, можда је накнада штете коју трпи запослени требало да прерасте у тзв. казнену штету која се досуђује у двоструком или троструком износу, а позната је у нашем праву у области заштите интелектуалне својине. На сва ова питања одговор ће дати будућа примена закона и сигурно повећан број радних спорова. С тим што треба имати у виду да злостављање на раду није могуће у потпуности спречити – оно је историјска појава, обавезан пратилац развијених облика производње, али у исто време и мера развијених индустријских и демократских процеса у друштву. Ипак, искорењивање ове радно и друштвено штетне појаве једини је пут за стварање истински демократске заједнице.

Адвокат