Реч је данас беспомоћна

Редитељки Ивани Ашковић успело је да буквално узме Јована Ћирилова за руку и поведе га на далеки Бали, у Убуд, како би видео представу за овогодишњи Битеф. Јер, тим балинежанским ритуално плесним театром 1931. године инспирисао се Артонен Арто и својим "театром суровости" извршио најјачи утицај и на остале уметнике европске естетичке провенијенције. На жалост, из финансијских разлога, најављена и у програм уврштена представа "Чалонаранг" неће доћи ове већ идуће године, на 41. Битеф.

Ивана Ашковић је позоришну режију дипломирала 1992. године на Факултету драмских уметности у родном Београду. Затим одлази у Њујорк где годину дана у Театру Ла Мама код чувене Елен Стјуарт игра и режира, затим на Хаваје где је на Факултету за позориште и плес дипломирала на тему позоришта Азије. На Балију проводи четири године од 1998. до 2002. и наставља усавршавање кроз учешће у представама. Вратила се пре годину дана у Београд. Сада је пред докторатом на тему азијског театра, посебно балинежанског, и води "Мудра театар" у Београду. Њена представа "Сенке", у сарадњи са Борисом Чакшираном, у званичном је програму Битефа, у недељу 17. септембра у 20 часова у Битеф театру.

ИНТЕРВЈУ

● Необично је да сте са америчким глумцима режирали комад "Тамна је ноћ" Александра Поповића и играли га код Ла Маме, па сте урадили "Олеану" Дејвида Мемета и "Баал" Бертолта Брехта, а за разлику од многих који би да оду, Ви сте се вратили и основали своју трупу.

 – Да, прво сам покренула школу балинежанског плеса у амбасади Индонезије, овде у Београду, и после свих тих разноврсних искустава стечених у свету имала сам потребу да их поделим са нашим људима. Јер на нашој позоришној академији ради се само једна одређена врста позоришта и ништа шире, па студенти немају прилику да науче нешто изван онога на шта их усмеравају. А у свету постоји читаво богатство приступа театру. Није реч само о позоришним техникама, стиловима и жанровима. Зато сам и основала своју трупу "Мудра театар" и наша прва представа заједно са Битеф театром су "Сенке".

● Није баш једноставно отићи у САД на усавршавање. Како је успело?

– Отишла сам у Америку из Београда са два мала кофера и 400 долара у џепу. Од пријатеља до пријатеља, препорукама, стигла сам до чувене Ла Маме и тако је све почело. Нисам имала никакву одскочну даску, одскочна даска је била моја упорност. Било је то фантастично искуство, живела сам код ње, јер Елен Стјуарт у оквиру свог театра има и велику спаваоницу за уметнике из света. То је била невероватна прилика за мене, јер сам на неки начин свакодневно имала "Битеф" усред Њујорка! Затим сам заједно са Елен Стјуарт урадила представу "Танкреди и Ерминија" по "Изгубљеном рају" Торквата Таса. У представи је играо и јапански уметник који се бавио кендом. Тако је та прва представа у којој сам играла била повезана са Азијом и још нисам ни слутила да ћу ући у свет азијског театра.

● Код Вас се преплело наше позоришно искуство и оно из света, посебно азијског, који познајемо углавном преко Битефа. Какво је савремено азијско позориште?

– Театар Азије је већ у огромној мери утицао и променио европско позориште двадесетог века. О томе се код нас још мало зна. Различите форме театра Азије утицале су не само на Артоа, већ и на Питера Брука, Гротовског, Барбу, на Брехта је утицало кинеско позориште... Иза свих великих редитеља стоји значајна инспирација управо тим облицима азијског и афричког театра. А ми све те велике уметнике видимо као представнике Запада у позоришту, а мање се зна у којој су се мери окретали другим изворима уметности.

● Један утицајни критичар је својевремено замерао што се на Битеф доводе "фолклорне" представе са других континената, па и Абориџини из Аустралије. Колико се фолклор преплиће са уметношћу плесног театра?

– Представа "Чалонаранг" која је требало да дође пре свега је ритуална, у питању су класичне плесне технике које су се годинама развијале на дворовима владара. Играчи су професионални уметници, то није фолклор. Разлика је као између нашег фолклора и класичног балета. Само што ми не умемо из ове перспективе да направимо разлику управо из недовољне информисаности.

● Ваш "Мудра театар" је нешто ново. Да ли постоји интересовање, како се финансирате, где су вам просторије и какви су планови?

– Наши чланови су играчи, то је плесни театар, имамо девет чланова, петоро играју у представи "Сенке". Немамо стални простор, он се изнајмљује и то је највећа бољка свих независних трупа у нашој земљи. Овде се све може добити ако имате новац, а ми нисмо комерцијална трупа која се појављује на ТВ Пинку. Ја не наплаћујем радионице, а за представе тражимо покровитеље и спонзоре. За "Сенке" су били Битеф театар и Скупштина града. Желела бих да ово што смо почели са "Мудра театром" прерасте у Центар за позоришна истраживања. Ту би наши људи могли да се информишу на прави начин, јер сада имају искривљену слику. Постоји иницијатива у оквиру Битефа да се покрене и Битеф академија, а иза те иницијативе стоји Весна Богуновић која је уметнички секретар Битефа. Ако се то оствари, а верујем да хоће, била би то једна алтернативна академија која ће отворити простор за едукацију која не постоји на нашим позоришним академијама. Сада су у припреми две нове представе. "Заборављени језик" говори о проблему комуникације – до које је мере реч у савременом друштву постала беспомоћна и до које мере покрет може да каже оно што реч више није у стању. Друга је инспирисана Хандкеовим "Каспаром".

● Да ли је могуће, рецимо, Нушића играти као невербални театар?