Историја (не) трпи компромисе

Може ли историографија бити неутрална, а њени аутори ослобођени субјективног приступа догађајима? Да ли се закључци о прошлости доносе на основу чињеница или потребе да се о њој говори на „политички коректан“ начин? Могу ли се зарад заједничке будућности прећутати ли нашминкати догађаји из прошлости? Коначно, постоји ли могућност да се историографији уместо старих на „мала врата“ наметну нови облици једноумља?

Ова у историографији вечито присутна питања као да су, појавом нових историјских читанки „Центра за демократију и помирење у југоисточној Европи“, поново актуелизована. Подсетимо, реч је о недавно завршеном пројекту чији су резултат четири читанке намењене ученицима у земљама југоисточне Европе (то је, ваљда, нови назив за Балкан), а чији су радни наслови: „Отоманско царство“, „Нације и државе“, „Балкански ратови“ и „Други светски рат“. Пројекат је наишао и на подршку нашег министарства просвете, а уредници најављују и да ће ускоро почети са припремом уџбеника који ће обрадити најновију историју ових простора.

Као и друге, сличне иницијативе и овај пројекат наишао је на различите реакције – од одобравања до негирања и поново отворио питања којим путем иде наша историографија и на који начин догађаје из прошлости треба представити широј, а нарочито ученичкој популацији.

Лаких одговора на ова питања нема, али се неки закључци ипак намећу. Са једне стране, добро је и корисно да се о догађајима из прошлости сазна из више углова и да се историографија ослободи сваке врсте острашћености. О балканским ратовима ученици из Србије, Бугарске, Македоније и Турске, вероватно никада неће учити на исти начин, јер је тешко замисливо да ће се историчари из ових земаља икада усагласити о њиховом карактеру, али је зато могуће и пожељно да се, рецимо, ученици из наше земље упознају како остале историографије гледају на тај догађај. То важи и за све остале теме и то може допринети да се људи са ових простора боље упознају и разумеју.

Са друге стране, поставља се питање на основу каквих критеријума ће се такви уџбеници писати. Које ће се теме бирати, ко ће и на основу којих принципа извршити селекцију извора, шта ће се потенцирати, а шта „гурати под тепих“ и коме ће, на крају, бити додељена улога да на основу изнетих чињеница пресуђује о прошлости. Намеће се и питање могу ли њихови аутори и поред своје добре воље у политичком и идеолошком смислу бити независни од оних који су такве пројекте финансијски подржали. Има и мишљења да смо у последње време сведоци покушаја да се историографији наметну нови облици једноумља, односно да се догађаји из прошлости, у складу са актуелним интеграцијама, упакују у „политички коректне оквире“. Коначно, поставља се и питање да ли ће овакви пројекти кроз наставу бити реализовани и у осталим државама региона или ће они опет бити само наша специјалност?

У сваком случају, вредност и ефекте овог као и сличних пројеката и иницијатива о којима смо имали прилике да слушамо (покретали су их и политичари) показаће време. Али, једно је већ сада сигурно. Помирење и боље разумевање на овим просторима пожељан је и неопходан процес, који захтева време, стрпљење и објективан приступ како прошлости, тако и садашњости. Његовом успеху, на свој начин може допринети и историографија, али под условом да јој то не буде, унапред задати „домаћи задатак“ и да зарад садашњости и још неизвесне будућности не прави труле компромисе са прошлошћу. Јер, таквих компромиса било је и раније (сетимо се историјских читанки из времена братства и јединства) па они нису спречили несреће које су нас протеклих година задесиле.

новинар