Место чудесних исцељења

Удаљен од магистралних друмских саобраћајница, а близу железничке пруге Београд–Ниш и уз саму десну обалу Јужне Мораве, манастир Свети Роман плени својом тишином и миром. На крају овог лета о овом светом месту говорило се много више него обично. И са великим разлогом, свакако. У овој светињи обновљена су некадашња значајна и вредна обележја, поново блиста пуним сјајем, опет је препуна посетилаца.

У порти манастира Свети Роман Његова светост патријарх српски Иринеј освештао је две чесме до којих је давно, пре више стотина година, стигла лековита вода са околних брда. Донатори обнове чесама биле су две нишке породице – Живић и Несторовић. Поново је, после деценија „суше”, на чесмама потекла вода са два брда, једног на југозападу, другог на североистоку. Постоји, што се може видети приликом боравка у манастиру, и трећа богата „жица” воде, која се може усмерити на нову чесму за коју се очекује донатор. Две обновљене чесме са лековитом водом пројектовао је Нишлија Александар Радовић.

Први пут после више од пола века сестринство манастира, испричала нам је старешина игуманија Митодора, није тражило од водопривредних предузећа у околним градовима и местима да цистернама обезбеђују воду за пиће и друге потребе за госте манастира у време манастирске славе Светог Романа. Јер, воде је сада опет на претек. И, што је посебно занимљиво – крајем августа и у септембру манастир Свети Роман постао је место правог ходочашћа верника и становника целе Србије – за месец дана манастир је посетило и на чесмама умило се и пило воде преко 35.000 посетилаца. Јер, и даље се тврди, лековита вода са двеју чесама лечи све.

Настанак овог манастира везује се за време од пре скоро 11 векова. Ту се упокојио Роман, ученик Ћирила и Методија још у десетом веку. Поред гроба светог Романа, пошто се прочуло да је место чудесних исцељења, подигнута је најпре црква посвећена Благовестима, а убрзо потом и манастир, једна од највећих и најстаријих српских светиња. Писани трагови о манастиру воде чак у 1020. годину, када се помиње у хрисовуљи коју је издао византијски цар Василије Други.

У бурним временима и ратним походима манастир код села Ђунис, на средокраћи пута од Алексинца према Крушевцу, више пута је рушен, опустошен и запуштан. Према предању, после првог рушења обновио га је управник коњушнице кнеза Лазара, неколико година пре Косовског боја. Случајно је Лазарев слуга, са болесним ногама, наишао на гроб светог Романа и зидине оштећеног манастира. Поклонио се, окупао у води и, кажу, оздравио. Зато је решио да обнови манастир. Али, 1448. године цркву опет руше, овога пута Турци. Манастир остаје и у њему је у турско доба у 19. веку организовано збрињавање сиромашне и деце без родитеља, нешто попут школе и интерната, све до краја Првог светског рата, 1918. године.

У међувремену бег Ђорђе Пиле добио је дозволу од султана 1791. године да обнови цркву, а касније је и кнез Милош здушно помагао обнову манастира и изградњу импозантног звоника, за који је поклонио 1852. године једно велико звоно.

У звонику је деценијама постојала болница за пацијенте оболеле душе... Све време у 19. и на почетку 20. века манастир Свети Роман био је болница, прибежиште становника пред прогоном од окупатора, а једно време и ратни штаб српских ослободилачких војски...

Један од првих живописа, из 1795. године, пронађен је у певницама и поткуполама манастира. Новији је рађен 1831. године. Капела – гробница светог Романа живописана је захваљујући упорном јеромонаху Никодиму, а сматра се да испод више слојева малтера и креча има фресака из средњег, можда и ранијег доба. Према записима из 1860. године иконостас у овом манастиру имао је три велике престоне, и 12 мањих икона у фризу.

Садашњи иконостас урађен је 1925. године и дело је руског уметника Андрије Беченка.

Поред цркве у манастиру налазе се капела светог Романа и у њој његове мошти. У манастирској порти су гробови монаха Симеона Светогорца, преминулог у Светом Роману 1889. године, као и српског војсковође Вуча Жикића, погинулог у Првом српском устанку, у Боју на Делиграду, 1808. године... Говори се да је у порти манастира Свети Роман код Ђуниса покопано и племићко срце руског добровољца у српско-турским ратовима, пуковника Николаја Николајевича Рајевског, погинулог 1876. године код Адровца, близу Алексинца. Рајевски је Лаву Толстоју био инспирација и као Вронски један је од главних ликова у роману Ана Карењина.

Тома Тодоровић