Глава под пазухом

Догађај о коме се у Подгорици, поред исцрпљујућих политичких анализа  од постреферендумских резултата до септембарских избора, највише говори,  јесте јубиларни излазак књижевног часописа "Стварање" у  години када  ово значајно књижевно гласило слави шест деценија свог трајања. После три године неизлажења нови број, најстаријег књижевног часописа у оној  некадашњој великој  Југославији, под називом "Боже правде", представља обнову једне запостављене и прећутане духовности, обухватност националне библиотеке у којој су сачувани најчистији и наjблиставији трагови нашег етноса и етоса. Ова књига "Стварања", односно антологијски избор, није само прилог више националној књижевности, песничкој историји, она је, изнад свега, самосвест о одређењу кроз метафизику и имагинацију, елиотовски доказ о традицији као извору и духoвној мери која нас одређује и усмерава чак и када избегавамо за њу да знамo.

Српски удес

Садржај овог литерарног храма успоставља нарушену духовну равнотежу, обухватајући српске песме, чланке, беседе и химне, и у том  поетском разногласју представља ону, у данашњем добу посебно, прећутану највишу меру српског удеса и српске трагике.

У поговору  насловљеном "Глава под пазухом" Бећир Вуковић, главни уредник ове песничке читанке (коју је посветио митрополиту

 Амфилохију Радовићу), каже: Усамљени читаоче, ова свеска  "Стварања" која је пред тобом по свему је необична. Изнад свега зато што је ова свеска углавном – Поезија. Али није ова свеска антологија попут оне које ћеш наћи у библиотекама, антикваријатима, књижарама: ова свеска је више од антологије.

Ово је једна велика поема, или (неко ће рећи роман- река о једном срећном, небеском народу који вековима на земљи живи велике несреће.

Ова свеска је романсирана биографија тога народа коју исписују његови најдаровитији синови – зато је она тако неочекивано блага попут молитве, и оштра попут проклетства. Високи читалачки саборе, ова свеска почиње пјесмом која се парадоксално зове Пропаст царства српског, а заправо она стоји на почетку и обзањује Царство духа  српског – царства небеског чији смо ми

Оно што се обнавља у овој поезији јесте трагика, а то је систем истина о нама... Зашто ова  књига почиње пјесмом Пропаст  царства српског? Зато што још пропада а још није пропало и никад неће пропасти, напротив! Зато што у нашем бићу струји пропаст попут вечних атома. Зато што наша пропаст светли (...)

Српски песник је у свом јединственом језику остваривао ону врсту хоризонта који нас је учинио вредним самопоштовања, једнако тако да је и сам свет налазио окриље у нашем језику, и обраћао нам се и даривао нас даровима својих увида. Отуда у овој антологији Гете, Иго и Пушкин, Јесењин и Д` Анунцио, Брехт и Станеску, Хандке, Трибер и Ламартин (...)

Свет у коме живимо све је али није поетски свет. Најколосалније замисли модерног варварства (Рембо) на путу су да укину поезију. Глобализам, (Велики брат) јесте тај који хоће прво да укине поезију. Сенка глобализма и преко литица које само Црнопери Гавран надлијеће.

Додајмо, окитимо сцену још злослутнијим крајем Бећковићевог Бодежа: "И пре ће нестати/ него се опсетити/ да ће крвав бодеж/ остати/ једини/ споменик/и крст/ изнад нас".

Песнички космос који исијава из ове књиге која је од великог националног значаја, и не само за литерарате, већ и за она 32 одсто српског народа у Црној Гори, значи сабиралиште есенцијалног емоционалног заноса и свест о самоодређењу и самоодржању кроз времена терора, поетско наслеђе, свеглас који спаја развејано српско биће широм земљиног шара, доприносећи његовом духовном опстанку.    

Верујем да ће и институције културе у Црној Гори, као и независни медији, схватити значај и вредност ове књиге и учинити све да она буде ваљано представљена, као што то чине, рецимо са "Алманахом Матице муслиманске", "Матицом црногорском" или " Љетописом Црногораца" из Хрватске. Тек да она прича о равноправности и мултикултуралности бар једном буде потврђена.

Генисов сан

Нажалост, своје песме заступљене у овој антологији није доживео да види песниk  Драгиша Маџгаљ. О његовој смрти државни, независни медији (изузев листа " Дан"), нису објавили ни речцу. Као да Драгиша Маџгаљ никаквих додирних тачака није имао са Црном Гором,  земљом  рођења  где је 16. јуна ове године  и сахрањен.

И овог лета, као и оних претходних, на разноразним књижевним манифестацијама, почевши од Трга песника у Будви, Барског љетописа, Плавских и  Улцињских књижевних сусрета, учествовали су бројни црногорски, хрватски, албански, бошњачко-босански писци и писци из Србије; сви сем српских песника из Црне Горе, које не позивају чак ни на завичајне вечери.

Присутност у језику на којем забрањени српски писац ствара, подразумева потпуну анонимност и одсутност из реалног географског простора, одсутност из простора слободног деловања, глуви мук маргине, стварање без одјека, увирање у празнину.

Можда  дугогодишње стање у коме се налази забрањени српски писац овде, најпрецизније дефинише руски писац Александар Генис, иначе недавни гост Трга пјесника у Будви: "Имао сам један сан. Сањао сам слободу да пишем и објављујем на руском језику. Парадоксално, али  најкраћи пут до тог сна био је одлазак из Русије".

И наново следи нова рецепција Његоша, ново читање недостижне Књиге над књигама. Уважени читалац "Политике", уствари зна  да се ту ради о вејању ситног црног песка који  нештедимице засипа света слова у циљу поништења, и у ком правцу нови читачи- лобалисти, анатомски сецирају владичина поучења и стихове: "Плам ће, вјечно животворни, блистат Србу твоје зубље/ све ће сјајни и чудесни у вјекове биват дубље".

У контексту егзистенције обележене забраном, можда би се могла сместити и прича о украденој бисти Божидара Вуковића Подгоричанина. Биста велике вредности,  рад у бронзи вајара Риста Стијовића, нестала је средином маја из самог центра Подгорице и још увек није пронађена. Споменик је урађен 1939. године поводом  4оо. године од рођења овог првог српског штампара на Словенском југу, у чијој су штампарији печатани: "Октоих првогласник", "Пслатир", "Празнични минеј", " Требник", књиге које су записале и нашу духовну судбину, плетући зарни венац над оним вечним путником са главом под пазухом.