Крст Омер-паше Латаса

Андрић је био, биће и јесте. Да је имао и да има ко, међу онима који би требало да брину о државнонационалним интерсима, да отшкрине двери Андрићеве књижевносоцијалне антропологије и књижевне карактерологије, конфесионално раздробљеног јужнословенског племена, могла су, у знатној мери, да буду одбачена разноразна спекулативна домишљања која превиђају искуствене чињенице, што је неспојиво са одговорним вођењем државе. Упутна је у том погледу и његова прича "Писмо из 1920. године". Казује се, између осталог, у њој о босанској мржњи, која изједа све око себе и окреће човека против човека, да би их, затим, подједнако бацила у беду и несрећу.

Што нисмо знали ми, знали су стратези разбијања јужнословенске државе. Пример за то је Босна. Премда у њој има, како Андрић вели, толико "тврде вере, узвишене чврстине карактера, толико нежности и љубавног жара", толико жеђи за правдом, испод свега тога крију се "олује мржње, читави урагани сапетих, збијених мржњи које сазревају и чекају свој час". Они који би требало да чувају српске националне инересе, опхрвани себичном етиком дужности према себи, били су и трајно су у непоразуму са темељним поставкама Андрићеве социокњижевне етике и његовом непогрешивом детекцијом мимикричних стратешких психополитичких и социофилозофских полазишта опхрваних конфесионалним слепилом које има и које ће имати далекосежне последице.

Парадигматичан је у том погледу лик Омер-паше Латаса, турског челника српског порекла. Између многих драгоцености, у ризници незавршеног Андрићевог романа Омер-паша Латас нарочито су упутне његове експликације орјенталне политичко-филозофске мимикрије. Изузетни лик Омер-паше Латаса, који је у Босну дошао 1850. године, да би већ у октобру крваво угушио Мостарску, односно Херцеговачку буну, у свој својој слојевитости има и елемената класичне сократовске ироније. И он, попут свог старогрчког претходника, притворно једно мисли а говори друго: глуми незнање да би сазнао; поступа по начелима који су и навели Аристотела на закључак да је Сокртова иронија притворно лицемерје, будући да је у етичком смислу супротна истини. Елем, постоји у роману поглавље "Аудијенција". У њему се казује како је Омер-паша позвао у Сарајево кнеза Богдана Зимоњића и још четири српска главара из источне Херцеговине, да им се захали што се кнез одупро побуни.

Паша испрва Зимоњићу ласка, али пошто је овај једнако ћутао почне да му прети, будући да може све – и везивати и дрешити – само кишу не може пуштати или зауствљати. Пошто и то не уроди, нареди да доведу Зимоњићеве другове. Док им се паша захваљивао на лојалном држању, кнез је и даље ћутао. На крају пријема, док су прваци стјали, с капама у рукама, последњем у врсти – мршавом старцу који је на грудима имао токе, а који се пожали на високе дажбине и свакојаки терет – паша је положио руку на токе, упутивши му двосмислен иронични исказ: "Скинућу  ја то са вас"! Није било јасно да ли ће скинути насиље и зулуме или ће појачати репресију, па чак и убити старца.

Моралистичка сократовска иронија Омер-паше Латаса заснована је на респектабилној оријенталној мимикрији, на коју у ововременим политичко-државним прегруписавањима посебно треба обратити пажњу. Њен главни постулат на самом почетку јужнословенских ратова дефинисао је вођа најбројније муслиманске босанскохерцеговачке партије, дајући упуства једном од првака те партије у Рашкој области: "Чинити све што слаби Србију"!

Гледиште о високим дометима оријенталне политичко-филозофске мимикрије Андрић употпуњује даљим приповедањем. Зимоњићеве другове паша отпусти а њега задржи на ручку. Све о чему говори усмерено је на његову неодољиву потребу да задобије Зимоњићево поверење. Пошто кнез и даље ћути, стално понавља: "Ти ми не вјерујеш"! У једном тренутку паша узвикне: "Слушај Богдане, немој мислити да сам изнутра оно што изгледам споља" – да би се у мимикричној намери да задобије кнежево поверење и осигура мир, што је стратешки државни циљ, рекао: "Е, онда знај да пред тобом не стоји Омер-паша него Мићо Латас из Јање Горње. И кад не вјерујеш мојим рјечима онда вјеруј овом" – узвикне и прекрсти се. Примањем ислама паша је одустао од своје вере, а сада – зарад државних интереса – конвертитски начас одустане од примљене вере.

"Морална иронија", тврди теоретичар ироније Јанкелевич, "пушта нечисту савест да се заплиће у сопственим лажима". Стратешки срачунато, манипулишући саговорниковим емоцијама, што је социоетички шире применљиво, паша поступа по начелима користи за државу.

Андрић је био, биће и јесте. Да су у политичком деловању боље познавали Андрића и наслеђе оријенталне политичке мимикрије, српски национални стратези, уколико их је уопште и било, не би пали у замку изневерених очекивања, спремније би дочекали, рецимо, референдумско изјашњавање црногорских муслимана, чији се стратешки циљ не поклапа са постојањем државне заједнице Србије и Црне Горе. Оно што је колективна корист за једне није и за друге. Занемарена је мимикрија урушавања зарад будуће верско-територијалне посебности.