Добра стара авангарда

Где је та клица зачетка Битефа?

Ипак, све је почело на Театру нација у Паризу,  педесетих година, када је ансамбл Југословенског драмског позоришта кроз "Дунда Мароја" и "Јегора Буличова" показао Европи да је модеран израз стигао иза гвоздене  завесе. Затим су дошли у Београд Берлинер ансамбл, па Лоренс Оливије са Вивијен Ли, Пол Скофилд… Шездесетих Београд се отвара, у свет продиру и Александар Петровић, Пуриша Ђорђевић, Душан Макавејев, Живојин Павловић. Позориште или филм, или и филм и позориште незаустављиво јуре ка новим естетикама.

И тада као нико пре ње, нити ико после ње, Мира Траиловић покреће Београдски интернационални театарски фестивал нових позоришних тенденција. Најтеже је наћи формулу, али формула и идеја без пара јалов је посао. Десило се да је на правом месту у граду Београду био и Милан Вукос. Човек који није био прозаични политичар, већ човек духа и визије, покренуо је машинерију која је тако храбро призвала светски позоришни експеримент у још политички заптивену земљу.

Слобода маште

Битеф је од ретких позоришних фестивала зачетих у двадесетом,  који траје и у овом, 21.веку. Старији су једино Авињонски и Единбуршки фестивал. И наравно да је већ на почетку, али и данас, у сукобу са укусима критике и публике. Једино му нико не може приговорити да није интригантан.

Томови списа, есеја, критика, књига, видео и осталих записа стоје иза четири деценије Битефа. Књигу "Краљевство експеримента" (издавач "Нова књига" Београд, 1987) написао је поводом две деценије фестивала Владимир Стаменковић. Професор и позоришни критичар НИН-а, између осталог пише да је Битеф у својим најавангарднијим тренуцима, када је на њему царовао експеримент, "оличавао саму слободу уметничког стваралаштва, слободу маште која продире у непознату напетост живота".

Упуштајући се у одгонетање тајне Битефа, такође професор, критичар и театролог Петар Волк минуциозно истраживачки, али не без својствене му острашћености, написао је незаобилазну студију "Битеф и позориште" ( издавач "Прометеј" 2003). Позоришна одисеја, од првог до 35. Битефа, од неспокојства ишчекивања првог фестивала, до првих разочарења, ово је хронологија која говори више од представа, говори о нама самима, вечно незадовољнима. Отуда је, можда, Битеф и опстао тако дуго. Да ли тај фестивал уопште нешто значи у нашој култури и  даље је тема оних који  дају паре, али не и оних који културу живе и без новца.

У ту неизвесну, жестоку авантуру, упустила се Мира Траиловић. Њено име било је дипломатски пасош, име изједначено са Југославијом либералнијег духа од тадашњих свих источноблоковских земаља. Мира је и пре Истока на Западу, била Запад.  Непогрешиво  је одабрала групу правих сарадника, пре свега Јована Ћирилова. Као да је знала да ће само он својом енергијом и упорношћу, ерудицијом и познавањем театра, моћи и свих седамнаест година после њене смрти да обилази меридијане и прави фестивал упркос санкцијама, ратовима, смени идеологија и режима.

Битеф је више од живота, више од фестивала. Он се уденуо у свест, довео нам мисао катакали и но театра, гледали смо и играли се са аутралијанским Аборидџинима, давне 1973. Душан Матић је кликтао попут детета срећан што је, захваљујући Битефу, видео како се Сенегалци смеју!

Највећа редитељска имена дошла су овде, а Београд је у недостатку сцена, којих је и данас као и тада исти број, отварао нове просторе, барутане, гараже, магацине и складишта, каменоломе, паркове, подруме и котларнице у којима смо у клаустрофобичном страху били засипани брашном и поливани водом, опкорачивани нагим телима "ливинговаца", или опчињени смелом наготом Нурије Есперт на огромном, фалусоидном јарболу који се издизао изнад сале тадашње Земунске сцене Народног позоришта.

Салу су напуштали гледаоци у петочасовној представи Боба Вилсона "Ајнштајн на плажи", као што су протестовали када их је пребројавао лично Еуђенио Барба,  јер је само 121 гледалац могао да уђе.

"Политикина" награда

Мири Траиловић је мали био Битеф па је отворила и Битеф театар. Није јој била довољна ни само једна награда, Gran prix Битефа. Зато је, већ на Десетом Битефу – Театру нација, у  Скупштини града, док је још говорио отварајући фестивал  један Жан Луј Баро и Мадлен Рено, уз незаборавни, десетоминутни симултани превод бриљантног Коље Чајкановића, док је  будним оком попут кондора надзирала дворану, синула јој је идеја да и "Политика" додељује неку награду. Речено, прихваћено. И ево, годину за годином, "Политика’’ пишући о Битефу од првих дана, од једанаестог, додељује и "Политикину" награду за најбољу режију.

Уз учестале критике о глобалистичкој, унифицираној, пристрасној и некритичкој селекцији, на уштрб националног театра, мора се рећи да су и домаћи редитељи изборили свој простор у тешкој трци позоришног експеримента. Уз Џудит Малину, Шекнера, Луку Ронконија, Барбу и Шумана, Пину Бауш, Бергмана, Ефроса, Брука, Вилсона и других, нисмо се постидели дела Жигона, Плеше, Мађелија, Унковског, Мијача, Ристића, Никите Миливојевића…

Памте се шокантни плакати, понајвише онај од прошле године са згаженом жабом на аутопуту, памте се слогани "између реализма и апстракције", "позориште суштине", "позориште синтезе", "театар и паратеатар", "класика и антикласика", "нове дефиниције" и остале  синтагме и збуњујући  поднаслови.

Зато питања "Шта је нама Битеф" или "Шта нам је Битеф био, и шта ће нам бити", остају отворена као и сам фестивал. Уосталом, вечно млади Ћирилов довео је своју наследницу, младу редитељку Ању Сушу, која уз његово искуство и светску репутацију, већ заједно са њим бира представе за следећи, 41. Битеф.

На крају овог кратког подсећања на наш највећи и најзначајнији позоришни фестивал, рецимо да је само у првој декади било готово  150 представа, а за све ове године прошло је кроз Београд више хиљада уметника. Треба рећи да смо тада, на почетку, као и сад,  као у некаквој чекаоници Европе. Битеф је онај глас који  и даље подсећа да нисмо ни ми од јуче. Битеф је данас добра стара авангарда, што ће потврдити и  његови еминентни гости, пре свега Фернандо Арабал, као председник жирија.

А они који воле да читају, уз већ поменуте, имају и незаобилазно дело књижевника и позоришног критичара "Политике" Мухарема Первића "Воља за променом" (издавач Музеј позоришне уметности Србије, 1995), а ускоро и преведено дело руске научнице, театролога Наталије Вагапове "Битеф: позориште, фестивал, живот" (издавач Битеф), док за крај године Историјски архив Београда припрема књигу "Историја Битефа испричана документима", чији је уредник др Бранка Прпа.