Спремамо тужбе пред међународним судовима

Решавање питања имовине Србије на Косову и Метохији је годинама готово једнако спорно као и питање статуса. Колико је до данас урађено на томе?

Нажалост, врло мало. При том, мислим како на имовину јавних предузећа и друштвену имовину, тако и на приватну својину. У периоду када се међународно присуство бавило својинским питањима, постојала је могућност да се реагује и то се и чинило.

Међутим, после исхитреног преноса надлежности на приштинске институције и нарочито после једностраног проглашења независности, буквално се одвијала отимачина без дефинисања власништва, супротно Резолуцији 1244 и на директну штету власника, како физичких тако и правних лица. При том, мора се поставити не само питање својине, већ и улагања која је кроз разне фондове Србија усмеравала на Косово и Метохију.

Имовина Србије, попут Телекома, уништава се наочиглед Еулекса, Унмика и Кфора. Коме Србија уопште може да се обрати како би заштитила своју имовину?

Прва адреса је легитимно међународно присуство (Еулекс и Унмик), које је, бар у области владавине права, сачувало одређене надлежности. Уколико ту не буде резултата, биће неопходно размотрити и друге сценарије који би подразумевали заштиту како на плану својинских права појединаца тако и државе. Питањима кога ћемо тужити, на који начин и пред којим судовима, бави се више министарстава.

У оквиру разговора између Београда и Приштине шта ће бити платформа поводом статуса државне имовине на територији КиМ?

Не желим да нагађам и коментаришем платформу која још увек није дефинисана.

Додатни проблем су направиле и међународне институције преносом овлашћења на албанске институције. Како то питање може да буде решено?

Богдановић: Приватизација на Косову и Метохији започела је 2004. године иако је Србија још 2002. године добила у правној канцеларији УН у Њујорку писано тумачење да Резолуција 1244 не даје право међународним управитељима да приватизују имовину Србије на Косову и Метохији. Зато на челу Косовске поверилачке агенције нико није хтео да се задржи дуго, чим схвате шта се ради, напусте функцију, од Еди Берпака до Марије Фући. Плашим се да ће добар део овога морати да се решава кроз правосудне институције на међународном нивоу.

Наиме ту се јавља неколико питања: питање одговорности за овакав трансфер после кога је легитимно међународно присуство реално изгубило било какву контролу над процесима, као и питање штете која је учињена стварним власницима имовине.

Шта учинити са приватизацијама које је спроводила Косовска агенција за приватизацију?

Богдановић: Нисмо често били задовољни начином на који је КПА вршила приватизацију и у доба када је била под мандатом УН и Резолуцијом 1244, а поготово сада, после једнострано проглашене независности. У сваком случају не треба искључити могућност стопирања или евентуалне ревизије одређених процеса приватизације. Сматрам да би ове приватизације требало да буду предмет преговора јер би, у супротном, логично било да постану предмет судских поступака.

Б. Митриновић