Зашто не више обрадованих

Станови су, колико год да "ствари иду напред", и даље неприступачни за већину грађана Србије. То се види и по томе што је Корпорација за осигурање кредита, гарант безбедности за кредите, или макар ниже каматне стопе, пружила руку тек двема хиљадицама заинтересованих, махом из Београда и Војводине, којима је био потребан први кров над главом,

Када се саберу сви трошкови, и то пре него што је кредит одобрен, добија се сума од око пет до 10 одсто вредности жељене некретнине! Ово је, како се испоставило, неретко разлог да млади парови и одустају од "трке за папирима". На страну што се често испостављало да би, по отплати кредита, уложена сума превазилазила цену некретнине за целу једну просторију. Ма како се нови стамбени кредити прерачунавали, врло брзо свима постаје јасно да они, иако не спадају у луксуз већ у неопходност, баш и нису намењени широким слојевима.

Према Националном инвестиционом плану, неким стамбено угроженим грађанима ипак ће бити олакшано да дођу до крова над главом; реч је о олакшици намењеној за 4.000 државних службеника, запослених пре свега у здравству, МУП-у, Министарству одбране и другим органима јавне управе (повремено оглашаване и прекобројном). Иако се тумачи као потез који би требало да привуче, или бар задржи квалитетне кадрове на државном списку, најављена привилегија за државне бескућнике изазива и различите реакције јавности. Чују се и прве примедбе: дуго после већ помало заборављеног пројекта Нови Београд када су се кућили војни, полицијски и остали функционери (исто о трошку свих пореских обвезника, без разлике), још једном се, ето, испоставило да у нашем друштву најбоље пролазе они који су, намерно или из нехата, ипак нешто више једнаки од других; наиме, предвиђено је да за ове срећнике камата на годишњем нивоу буде свега 0,5 одсто.

Зоран Јовичић, председник Српског привредног друштва "Привредник", основаног давне 1897. године, такође сматра да би овај новац – тако олако усмерен ка онима који, по сили закона тржишта, углавном могу себи да приуште стамбене кредите и без помоћи државе – могао паметније и сврсисходније да се употреби. Уместо да сумом од 150 милиона евра држава кредитира само запослене у јавној управи, тај новац би могла да поклони као учешће свима онима који стан купују први пут! Тиме би се створила шанса за око 37.000 оних без крова над главом, уместо, како се рачуна, 3.600 запослених у државним институцијама. Ако је већ реч о националној инвестицији, онда се овако заиста помаже нацији, а не само једном делу.

– У Србији је то посебно важно јер уколико запослени у министарствима, Скупштини, судовима и општинама имају посебан привилегован режим добијања станова, они неће имати интерес да се код нас успостави нормалан систем станоградње за све грађане. Тек када и радници министарстава буду куповали станове преко банака, то јест на тржишту, постараће се да имамо кредите приступачне већини становништва – каже Зоран Јовичић.

Оно што је добро за народ, добро је и за државу, и државнике. Онај ко би овим моделом учинио више добра него што је предвиђено Планом, могао би да добије изборе, као некада премијер Аустралије Џон Хауард: њему је ова популарна мера поклона за учешће (7.000 долара за стан, а 12.000 долара за кућу) донела трећи мандат, а земљу спасила рецесије.

Фер правила, некако се увек тако испоставља, ипак одговарају већини грађана Србије. Младим паровима, којима би се на овај начин изашло у сусрет, тврди Јовичић, ипак више значи да им неко поклони новац за учешће него што им посао раде ниске камате. Од тога врло често директно зависе и наталитет, и запосленост, и просперитет: истраживање које је прошлог лета спровео Егзит показало је да је 80 одсто младих спремно да, по завршетку студија, оде из земље.

--------------------------------------------------------------------------

Брокери за некретнине

У англо-америчким земљама, у којима је тржиште некретнина развијено, сав посао око налажења најповољнијег стамбеног кредита је на брокерима за некретнине: они потражиоцима кредита и станова нуде све на једном месту и, будући да су и експерти и посредници, могу да реализују управо онај кредит који највише одговара потражиоцу, а нуде помоћ и приликом прикупљања новца. Будући да су лиценце за ове (државне) агенције веома скупе, ником се не исплати да "вара на картама", а банке се, због прегледности и доступности информација о кредитима, жешће такмиче за потрошаче. Док се ово не догоди и код нас, грађанима остаје да, колико могу, сами процењују кредите и понуду.