Zašto ne više obradovanih

Stanovi su, koliko god da "stvari idu napred", i dalje nepristupačni za većinu građana Srbije. To se vidi i po tome što je Korporacija za osiguranje kredita, garant bezbednosti za kredite, ili makar niže kamatne stope, pružila ruku tek dvema hiljadicama zainteresovanih, mahom iz Beograda i Vojvodine, kojima je bio potreban prvi krov nad glavom,

Kada se saberu svi troškovi, i to pre nego što je kredit odobren, dobija se suma od oko pet do 10 odsto vrednosti željene nekretnine! Ovo je, kako se ispostavilo, neretko razlog da mladi parovi i odustaju od "trke za papirima". Na stranu što se često ispostavljalo da bi, po otplati kredita, uložena suma prevazilazila cenu nekretnine za celu jednu prostoriju. Ma kako se novi stambeni krediti preračunavali, vrlo brzo svima postaje jasno da oni, iako ne spadaju u luksuz već u neophodnost, baš i nisu namenjeni širokim slojevima.

Prema Nacionalnom investicionom planu, nekim stambeno ugroženim građanima ipak će biti olakšano da dođu do krova nad glavom; reč je o olakšici namenjenoj za 4.000 državnih službenika, zaposlenih pre svega u zdravstvu, MUP-u, Ministarstvu odbrane i drugim organima javne uprave (povremeno oglašavane i prekobrojnom). Iako se tumači kao potez koji bi trebalo da privuče, ili bar zadrži kvalitetne kadrove na državnom spisku, najavljena privilegija za državne beskućnike izaziva i različite reakcije javnosti. Čuju se i prve primedbe: dugo posle već pomalo zaboravljenog projekta Novi Beograd kada su se kućili vojni, policijski i ostali funkcioneri (isto o trošku svih poreskih obveznika, bez razlike), još jednom se, eto, ispostavilo da u našem društvu najbolje prolaze oni koji su, namerno ili iz nehata, ipak nešto više jednaki od drugih; naime, predviđeno je da za ove srećnike kamata na godišnjem nivou bude svega 0,5 odsto.

Zoran Jovičić, predsednik Srpskog privrednog društva "Privrednik", osnovanog davne 1897. godine, takođe smatra da bi ovaj novac – tako olako usmeren ka onima koji, po sili zakona tržišta, uglavnom mogu sebi da priušte stambene kredite i bez pomoći države – mogao pametnije i svrsishodnije da se upotrebi. Umesto da sumom od 150 miliona evra država kreditira samo zaposlene u javnoj upravi, taj novac bi mogla da pokloni kao učešće svima onima koji stan kupuju prvi put! Time bi se stvorila šansa za oko 37.000 onih bez krova nad glavom, umesto, kako se računa, 3.600 zaposlenih u državnim institucijama. Ako je već reč o nacionalnoj investiciji, onda se ovako zaista pomaže naciji, a ne samo jednom delu.

– U Srbiji je to posebno važno jer ukoliko zaposleni u ministarstvima, Skupštini, sudovima i opštinama imaju poseban privilegovan režim dobijanja stanova, oni neće imati interes da se kod nas uspostavi normalan sistem stanogradnje za sve građane. Tek kada i radnici ministarstava budu kupovali stanove preko banaka, to jest na tržištu, postaraće se da imamo kredite pristupačne većini stanovništva – kaže Zoran Jovičić.

Ono što je dobro za narod, dobro je i za državu, i državnike. Onaj ko bi ovim modelom učinio više dobra nego što je predviđeno Planom, mogao bi da dobije izbore, kao nekada premijer Australije Džon Hauard: njemu je ova popularna mera poklona za učešće (7.000 dolara za stan, a 12.000 dolara za kuću) donela treći mandat, a zemlju spasila recesije.

Fer pravila, nekako se uvek tako ispostavlja, ipak odgovaraju većini građana Srbije. Mladim parovima, kojima bi se na ovaj način izašlo u susret, tvrdi Jovičić, ipak više znači da im neko pokloni novac za učešće nego što im posao rade niske kamate. Od toga vrlo često direktno zavise i natalitet, i zaposlenost, i prosperitet: istraživanje koje je prošlog leta sproveo Egzit pokazalo je da je 80 odsto mladih spremno da, po završetku studija, ode iz zemlje.

--------------------------------------------------------------------------

Brokeri za nekretnine

U anglo-američkim zemljama, u kojima je tržište nekretnina razvijeno, sav posao oko nalaženja najpovoljnijeg stambenog kredita je na brokerima za nekretnine: oni potražiocima kredita i stanova nude sve na jednom mestu i, budući da su i eksperti i posrednici, mogu da realizuju upravo onaj kredit koji najviše odgovara potražiocu, a nude pomoć i prilikom prikupljanja novca. Budući da su licence za ove (državne) agencije veoma skupe, nikom se ne isplati da "vara na kartama", a banke se, zbog preglednosti i dostupnosti informacija o kreditima, žešće takmiče za potrošače. Dok se ovo ne dogodi i kod nas, građanima ostaje da, koliko mogu, sami procenjuju kredite i ponudu.