Доктор, учитељ, банкар

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, октобра – Дакле, овде нам „кроје капу”, била је прва помисао кад сам се нашао у пространој конференцијској дворани, са великим, елипсастим столом на коме су плочице са именима оних којима су намењене удобне кожне фотеље. Поред сваког имена је и нова бележница са добро наоштреном оловком, кутијица са визиткартама.

Около су по два реда столица за посматраче или помагаче, већ по потреби. Нема, међутим, публике у правом смислу речи јер ово је соба Извршног одбора Међународног монетарног фонда, међународне организације чије помињање на свим меридијанима изазива сасвим одређене реакције. Јер кад се помиње, то онда подразумева да ће нешто да се мења у томе како ће људи у некој земљи да живе: да ли ће да стежу или попуштају каиш.

Групи вашингтонских дописника ММФ је врата отворио само неколико дана пре него што ће се овде, у центру америчке престонице, у два здања две институције које су близанци (рођене су истог дана, на истом месту, од истих родитеља – 1944, хотел „Монт Вашингтон” у Бретон Вудсу, луксузној четврти вароши Карол, држава Њу Хемпшир, делегације 44 државе). Светска банка и Међународни монетарни фонд од недеље имају годишња заседања, када ће присуство министара финансија и гувернера централних банака 187 чланица захтевати посебан режим, не само у једанаестоспратним зградама у 19. улици које су једна преко пута друге него и у непосредној околини.

ММФ у ствари има два здања, једно поред другог. Ниједно није претенциозно споља, нити гламурозно изнутра: основни утисак је елегантна функционалност.

Прво нас је примио Вилијам Мареј, шеф свих медијских служби, јер, наравно, и овде је мото бити „транспарентан”. А с обзиром на „тиху језу” у којој год земљи на планети је ММФ у локалним вестима, јер им је стигла „међународна финансијска полиција” да претресе књиге и заведе ред, фирма се, каже колега Мареј, труди да побољша свој имиџ. Јесте да је настала кад још није било ни компјутера ни Интернета, а поготово мобилних телефона. Али пошто су то данас свеприсутни пратиоци, и ММФ је заступљен на „вебу”, са њим може да се „дружи” на „Фејсбуку”, или да се читају његови „цвркути” на „Твитеру”.

Показали су нам онда, у другом здању, до кога смо стигли кроз подземни ходник и кроз подземну гаражу и дворану где ће се састати Одбор гувернера у којем су представници свих 187 чланица – који се иначе ретко састаје.

Много јачи утисак оставила је већ донекле описана соба у којој се састаје често. Од укупно 24 столице за столом, осам је резервисано за представнике држава: САД, Немачке, Јапана, Велике Британије, Француске, Русије, Кине и Саудијске Арабије.

Преосталих 16 је за преосталих 179 земаља, по принципу географије, историје или нечег другог, а свака група као заступника има личност из најјаче економије у групи. При томе су могуће и неке необичне комбинације. Србија је, на пример, у друштву Азејберџана, Киргизије, Пољске, Швајцарске, Таџикистана, Туркменије и Узбекистана.

Фино друштво које има укупно 67.877 гласова, или невеликих 2,78 одсто од укупних. Заступа нас господин Рене Вебер из Швајцарске, земље која има више од половине поменуте гласачке моћи. Наш удео: 4.927 – око три пута више од ових земаља подно Кавказа.

Највећу моћ у овој соби има, наравно, Америка, са 16,74 одсто. Колико је испред свих осталих, сведочи то да први до ње, Јапан, има 6,01, а Немачка, која је трећа, има 5,87. (Мада је, по свему судећи, ово нека стара рачуница, јер Кина је недавно званично претекла Јапан као светска економија број 2.)

Пошто одлуке треба да се донесу простом већином, на ваги треба да буде тек мало више од половине од укупне тежине свих који су за столом. Али гласа се ретко, главни принцип је консензус. „Дискутујемо, дискутујемо и дискутујемо”, објашњава нам касније, у једној другој сали, како се окрећу зупчаници међународне сарадње Мег Лендсегер, која у Извршном одбору седи у име Америке.

Није много говорила о свом главном послу ових дана – убеђивању свих осталих да прихвате да нешто у Извршном одбору мора да се промени. Конкретно, Америка тражи да Европа део својих места (има више од трећине) препусти новостасалим светским економијама, јер није више оно што је некад била, а потоње су добиле на значају. Али убеђивање иде тешко, јер је то „игра нултог збира”. Да би неко нешто добио, неко мора исто толико и да изгуби.

Од двадесетак дописника нико није сео за главни сто – по професионалној навици запосели смо столице посматрача. А једну од главних фотеља заузео је Патрик Сирило, директор у Секретаријату ММФ-а, који је, са знањем и самопоуздањем човека који све шрафове ММФ упознаје већ 15 година, улогу светског финансијског полицајца описао у нешто лепшом метафором.

ММФ, каже, има три лика. У првом је „доктор” који проверава здравље сваке појединачне земље (а свака може да има специфичне „макроекономске” болести, у различитим стадијумима). У другом је „учитељ”: држи предавања о томе како треба да се изграде и уреде институције, „да би владари могли добро да владају”. У трећем је банкар – кад нека земља има проблема са билансом свог текућег рачуна, или кад изненада, из спољних или унутрашњих разлога (а најчешће из оба), избије криза, банкар је ту да обезбеди зајам за стабилизацију прилика.

ММФ је, објашњава добро познату чињеницу господин Сирило, у суштини једна међународна кредитна задруга. Свака земља у њу уплаћује помало, да би, кад наступе тешка времена, одатле узела кредит, по принципу, колико дајеш толико и узимаш. У овој задрузи принцип је да се на сваки уложени долар могу повући шест.

Али нове кризе, а поготово најновија, када је ММФ позван да први пут спасава и једну земљу еврозоне, Грчку, мења и то правило. Шта ће још да се промени у промењеним временима, шта ће се покушати и у чему успети, видеће се, уосталом, од недеље.