Пламени коњаник

Пред полазак на Кубу, па затим у Њујорк, где се бори да добије место у Савету безбедности, венецуелански председник Уго Чавес изашао је у јавност са сензационалном верзијом о америчком "самоизазваном" тероризму 11. септембра пре пет година. Овај сценарио није нов, јер се већ неко време појављује на Интернету и у појединим америчким књигама из жанра "теорије завере" које су  преплавиле књижаре у САД на петогодишњицу терористичког напада.

Ипак, ниједан председник до сада се није усудио да верзију о намерном динамитском осмишљавању и изазивању несреће из вашингтонске централе пусти у етар. Претходно је на државној телевизији у Каракасу, популарни венецуелански хумориста Карлос Сисилија, ослањајући се на америчке књиге и материјале, обновио тезу да куле близнакиње нису могле од једног авиона да се тако "уредно" уруше у себе да није било динамита који им је у томе помогао.

Наступи пред Њујорк

И напад на Пентагон је организовала прецизна машинерија Бушове администрације, а доказ је, како понавља Чавес, то што ниједан једини део смрсканог авиона није пронађен у рушевинама војне централе једине светске суперсиле.

Постоји, по Чавесу, и разлог што је Америка жртвовала животе више хиљада својих суграђана: да оправда страховиту агресију на Авганистан и Ирак.

С друге стране Кариба, на Куби, венецуеланског председника с нестрпљењем очекују остали најгласнији критичари Америке, међу којима су ирански и сиријски председник и кубански комунистички вођа у пижами Фидел Кастро. Иако се још опоравља после операције стомака, Кастро из скровите болничке собе диригује Самитом несврстаних који се по многим извештајима са Кубе консолидовао у јединствени антиамерички блок.

Представници две трећине човечанства, чијем се покрету на самиту у Хавани ових дана придружују карипска острвца Сент Китс и Хаити, покушаће да прошире дефиницију тероризма, тако да у њега стане и америчка инвазија Ирака, без експлицитног помињања САД. У овом покрету још има чланица које не би волеле да се директно супротставе Вашингтону.

Дон Кихот или терориста

Да ли је Уго Чавес који се последњих месеци размахао по свету, продајући багателно венецуеланску нафту у замену за очекивану подршку, само ексцентрични популиста, нека врста модерног Дон Кихота који се бори са сенкама ветрењача? Или је он опасни напасник, од кога овај свет ускоро више неће моћи да се тек тако одбрани? Овим питањем почела је тек недавно да се бави англосаксонска штампа па се тако у америчком издању "Фајненшел тајмса" замера латиноамеричким умерењацима, међу које се убрајају чилеанска председница леве демократске оријентације Мишел Башеле и бразилски председник Лула да Силва, што се чвршће не одупру агресивној реторици венецуеланског председника. То не значи да би били виђени као "слуге Вашингтона", већ би тиме стали на пут ширењу опасног популизма који би "зелени континент" могао скупо да плати.

Упозорава се да је Чавесу пријатељ свако ко се из било којег разлога и на било који начин супротставља Вашингтону. Тако је, како пишу америчке новине, постао нераздвојан са "белоруским диктатором Лукашенком", док је са председником Сирије Асадом већ "копао гроб америчком империјализму". О братском односу са Фиделом Кастром, који му је сахрану капитализма оставио у аманет, да се и не говори.