ОЛАКО ОБЕЋАНА БРЗИНА

Улога малих народа у великим догађајима најсличнија је духовитим каламбурима из романа "Улога моје породице у светској револуцији", само што мало ко чита данас било шта, а камоли књигу Боре Ћосића која хумором лечи од прегрејаних страсти. Али, војевање малих народа историјску и другу врсту подсмеха завређује тек кад се стекне један битан услов: не сме да се ради о вашој кожи. Пошто је овде реч управо о томе, нема ничег смешног у биткама које се воде око Косова, без обзира на то што ће у темељној историји, макар само овог века, то бити тек нека од фуснота, ако се изузму будући уџбеници историје Срба и Албанаца, а посебно уџбеник стране која победи.

Ових дана сетио сам се једног, пре више година, одржаног вербалног дуела. Наиме, у емисији "Мост" радија "Слободна Европа" полемисали су Азем Власи и Вук Драшковић, па је овај други, како га је Бог дао, у епском заносу и историческом грчу, почео причу о томе како су се Срби ослобађали од Турака, на шта је Власи, адвокатски хладно, рекао, цитирам по сећању:

"Господине Драшковић, да су се Срби и Албанци питали, ми бисмо још били под Турцима".

Чини ми се да ће, дугорочно, победити трезвенија страна, а како ствари стоје ту нема изразитог фаворита. Наиме, обе стране изгледају мртво пијано и смртно озбиљно. Албанци се држе ничим условљене независности као пијан плота, обгрливши у државотворном веселом расположењу и тарабе Македоније и Црне Горе, а Срби су се закопали на позицији која се суштински не разликује битно од пређашње: "Косово је наша унутрашња ствар", али се то сада другачије зове и треба само још новим уставом то да потврдимо.

Добар део политичке елите у Србији позива се у таквој политици на одредбе Резолуције 1244 којом је међународна заједница дефинисала Косово као део Србије, превиђајући намерно или из неког другог разлога баналну чињеницу да међународна заједница хоће баш ту резолуцију да промени и да је, суштински, то предмет бечких преговора.

Пре неки дан је неко виспрено и цинично приметио да једино још Кина има права на унутрашњу политику а тога су свесни и ови наши, којима је запало да у тешка времена буду власт. У свету хладне и суве аналитике не обазиру се много на демонстрације јединствености српског политичког фактора, рачунајући да је то тек ствар за унутрашњу употребу. Уосталом, и албанска страна је јединствена, само с другим предзнаком и с већим степеном радикализма који елиминише и могућност да се у јавном говору иоле одступи од зацртаног циља – пуне независности, јер то може бити опасно и по живот оног ко би се дрзнуо да посумња у праведност борбе.

Руку на срце, ни у Србији нема те владе која би могла да призна једнострано отцепљење Косова и формализовање његове независности од стране светских фактора. То би било политичко самоубиство и нико из надлежних светских канцеларија нема илузију да се то може догодити, али ме не би изненадило да преко тог сазнања пређу као да их се не тиче, уколико процене да би се у њиховим књигама то писало као добит.

Српским преговарачима то је јасно и остају у преговорима и кад им се чини да им је повређено достојанство, појавни облик самопоштовања, рачунајући, сасвим исправно, да је кооперативност оштрији камен у ципели оног коме се жури, него што је то позивање на праведност и међународна правила игре.

Тако долазимо и до кључног сегмента ове приче: брзине. Чини ми се да би убрзавање процеса и његово орочавање с крајем ове године донело свим странама више невоља него користи. Неко је негде олако обећао брзо решење и то се сада правда тезом да би одлагање довело до радикализације косовског питања. У Србији сигурно не би. Напротив. У међународној заједници још мање. Остаје Приштина… Али, рекао бих да њих не занима брзина као таква уколико им не буде испуњена и политичка тежња ка пуној независности. Ако брзо добију решење којим нису у потпуности задовољни тек ће тада доћи до радикализације.

У неком идеалном свету праведна друштва подразумевају разлике у моћи, економској или политичкој, али их праведним чини употреба моћи у корист немоћних. Свет у коме живимо нити је идеалан, нити праведан… Само му још брзина фали.