О државним и приватним лекарима

Наредних дана у скупштинску процедуру улази предлог закона који се компликовано зове, а односи се на остваривање здравствене заштите. Основни разлог за доношење овог кратког закона од неколико чланова је враћање права здравственим радницима запосленим у државној служби, датог 2005, а делимично ограниченог 2008. године, да заснивају допунски радни однос било у државним било приватним здравственим установама. На први поглед, реч је о уставном праву грађана да бирају где ће и колико ће радити, али се, у суштини, легализују вриштећи конфликт интереса и голема неправда. Наиме, здравствене раднике у радно време треба да плаћа држава, а по подне и увече –пацијенти. То потезање „две сисе” с пуно основа се пореди са иначе незамисливим правом тужиоца да истовремено буде бранилац оптуженоме или с правом судије за прекршаје да додатно зарађује као полицајац.

Као образложење закона званично се нуде четири разлога од којих ниједан не би могао да издржи озбиљнију критику. Наводна тежња за обезбеђивањем „доступне здравствене заштите свим грађанима” законом се претвара у своју супротност јер се корисници услуга, према свом имовном стању, деле на оне којима је та заштита више или мање доступна. Тиме се поништава основни постулат правичности који је у везиса једнаком доступношћу здравствене заштите свим грађанима.

И други аргумент, „смањење листе чекања”, носи јак печат социјалне дискриминације. Чекање се, без сумње, скраћује за оне који то могу себи да приуште, али би сиротиња од тога индиректно видела користи само ако продуктивност у преподневним часовима не би била угрожена потребом здравствених радника да чувају снагу за своје поподневне обавезе. Привидно логично звучи трећи разлог „обезбеђивање услова пацијентима за шири избор”, али се поставља питање: којим пацијентима? Има ли смисла оглушивати се о принципе социјалне правде због танког привилегованог слоја који би право ширег избора уживао по, могло би се рећи, представничком принципу, у име осталог становништва.

Споран је и четврти аргумент, „обезбеђивање услова за ангажовање већег броја сада запослених здравствених радника” у својој или некој другој установи. Зар није разумније отворити врата незапосленим стручњацима које школе и факултети образују у знатно већој мери него што систем може да их прихвати?

Свака етичка, политичка и економска маглина попут овог закона обично се, попут рицинусне пилуле, увија у зашећерене високопарне фразе, па представници власти тврде како се мора „омогућити нормалан рад лекара на нивоу сарадње приватне и државне праксе, онако како је то свуда у Европи”. Лепо звучи за лаичко читалаштво јер се на први поглед не препознаје сва вишеслојност подвале. Какав је то „нормалан рад лекара” када своје пацијенте, који су деценијама уплаћивали здравствено осигурање, ставља пред дилему или да чекају месецима на преглед или да дођу и плате услугу која је требало да буде бесплатна? Какав је то ниво „сарадње приватне и државне праксе”, ако је једносмеран јер нема говора да приватни лекар, по аналогији, користи услуге државних установа за пружање својих услуга? Посебно је бесмислено позивање на праксу у Европи, јер смо ми једина земља која служи као јединствен пример анахроног односа према приватној пракси коју, за разлику од свих осталих, упорно одбијамо да под једнаким условима интегришемо у здравствени систем.

Јасно је да цео овај законодавни каламбур неминовно води даљем опадању мотивације државних лекара за ангажовањем у радно време и, следствено, смањењу продуктивности. Уз то, отежава се прилив „свеже крви” у једну пословично окошталу и, у целини узев, прегломазну, а недовољно ефикасну структуру, какву чини наш здравствени систем. Корупција се легализује за неке ванболничке услуге, јер их корисник јавно плаћа из свог џепа (директно подмићивање, и даље остаје за озбиљније хоспиталне интервенције). Тиме се фонд растерећује дела финансијских обавеза, јер их преноси на грађане, али се сиротињи још више смањује доступност здравствене службе.