САД имају специјалну улогу на Балкану…

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Најважније је да и Србија и Косово буду у могућности да се крећу ка чланству у ЕУ. Обе државе при том треба да уваже чињеницу да је напредовање једне ка том циљу зависно од напредовања друге, каже у разговору за „Политику” Џејмс О’Брајен, некадашњи високи функционер Стејт департмента којем Србија и простор некадашње Југославије нису непознати, нити је он „странац” у региону.

Током деведесетих, О’Брајен је као саветник државне секретарке Мадлен Олбрајт, а онда као специјални изасланик председника Била Клинтона за Балкан, био важан учесник многих кључних момената расплитања драме изазване распадом СФРЈ: у постизању Дејтонског споразума и установљењу Хашког трибунала, а био је и међу првима са Запада који је после 5. октобра контактирао са новим властима, односно новоизабраним председником СРЈ Војиславом Коштуницом.

Данас је један од водећих у „Олбрајт стонбриџ групи”, која свој људски капитал ставља на услугу клијентима који желе да остваре везе у „транзиционим” земљама широм света, укључујући ту централну и југоисточну Европу и Блиски исток. Државна секретарка Хилари Клинтон ускоро путује у Београд и Приштину. Како видите циљ ове посете?

Пре свега, то ће у јавности учврстити уверење да тај део света остаје важан за Сједињене Државе. Као што сте и ви рекли у једном свом недавном чланку, САД имају пред собом много глобалних изазова, којима државни секретар мора да се бави ових дана.

Америци је међутим важно да цела Европа буде јединствена и слободна. Све док све земље на Балкану не буду део безбедног европског суседства, што, надајмо се, укључује чланство у ЕУ, али и у НАТО, континент неће бити безбедан у оној мери у којој би требало.

Данас, ми у вашем делу света не можемо да будемо ангажовани као што смо то били деведесетих, али то је у исто време и један здрав показатељ, потврда да многи проблеми у региону постају политички, а не они који се решавају насиљем.

Очекује се да ускоро почну разговори између Београда и Приштине о практичним проблемима. Какви су по вашем мишљењу изгледи да се постигне дугорочно решење једног од преосталих проблема на Балкану. Решење којим би и Србија и Косово били подједнако задовољни – или незадовољни?

Предстојећи разговори су важан корак ка реализацији циља да и Србија и Косово буду у ЕУ. Због тога су веома значајни, као доказ да две стране могу да раде заједно као суседи, што по мом мишљењу укључује и практична питања – рачуне за комуналије, телефонски сервис и слично. То обухвата и питање живота Срба на Косову, као и заштиту историјских и верских места унутар Косова.

То су ствари о којима суседи у Европи разговарају једни са другима. То нису питања суверенитета већ договора о практичним аранжманима. Разговори ће зато бити од помоћи у укупном процесу. Нисам међутим сигуран када ће почети, јер може почети изборна сезона у Приштини, или ће можда бити избора и у Београду, али ће у једном моменту почети. Нисам сигуран ни да ће донети неке велике договоре, али ће бити прилика за обе стране да разумеју међусобна становишта и да почну да раде заједно. Без тога ниједна од њих неће бити у стању да уђе у Европску унију.

С обзиром на то да ће главни посредник овога пута бити ЕУ, шта би могла да буде америчка улога у овим разговорима?

Мислим да је учешће САД веома важно. Ми заиста имамо специјалну улогу у региону, посебно кад је реч о албанском становништву. Са ЕУ смо радили и током деведесетих, и питање ко предводи било је увек ствар тренутне динамике и конкретне ситуације. У овом случају, сасвим је одговарајуће да Европа буде на челу, зато што је по мом мишљењу будућност континента у јакој ЕУ, у којој су и Србија и Косово, као и друге државе региона.

Милан Мишић

-----------------------------------------------------------

Грешке Америке

Шта мислите шта су биле највеће грешке у америчком приступу Балкану у последњих 20 година?

Волео бих да су Сједињене Државе биле ангажованије и да су реаговале много брже кад је Југославија почела да се распада. Мислим да нисмо били довољно свесни колико ће то насиља произвести и колико би делотворне биле мирољубиве технике које смо могли да применимо.

Било би добро да је европска перспектива региону предочена много раније, али 1995. није било начина да се говори о Србији као чланици ЕУ. Могли смо да имамо и свеобухватнији приступ Босни и Косову, уместо што смо проблеме решавали онда кад би се појавили. Могли смо цео регион да сагледавамо као будући део једног ширег европског решења. Али ово је само још један пример да прави одговори стижу тек неколико година касније...