Нова фаза сајбер-ратовања

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 5. октобра – „Stuxnet”, компјутерски „црв” који се увукао у контролне системе иранског нуклеарног постројења у коме се, како тврде западне земље, ради на стварању атомског оружја, по свему судећи је „вирус века” и у сваком случају доноси нову фазу „сајбер-ратовања”.

Стручни часописи, али и остали медији, већ недељама овде расправљају о природи досад најсавршенијег програма који спада у категорију „malware” – софтвера који се у компјутерске системе убацује без знања корисника, да би се дошло до података који се чувају у том систему, или нанела нека друга штета.

У овом случају, „stuxnet” је сасвим очигледно програмиран тако да нападне конкретан циљ: посебну врсту софтвера инсталираног на уређајима немачке фабрике „Сименс”, који контролишу индустријске системе, од водовода до нуклеарних реактора. „У суштини, то је сајбер-оружје”, оцењује у „Вашингтон посту” Џо Вејс, специјалиста за контролу индустријских безбедносних система. Други о овом вирусу, који је, како се тврди, у садашњем облику препознат прошлог јула, виде и прву „сајберпрецизно навођену ракету”.

Она је досад погодила око 30.000 компјутера у Ирану, и око 15.000 у остатку света. Ово последње се тумачи такође ратним терминима, као „колатерална штета”.

На главно питање – ко је направио ову „сајбер-ракету”, засад нема недвосмисленог одговора, али има пуно спекулација.

На листи најсумњивијих су управо САД и Израел, који, на први поглед, имају највише мотива и експертизе да направе овако нешто. Обе земље тврде да је ирански нуклеарни програм суштинска претња њиховој безбедности. Чињеница да „stuxnet” није могао да направи неки усамљени хакер, веће да је, како тврди овдашњи „Компјутерворлд”, несумњиво дело тима програмера који су били добро финансирани и морали да имају државну подршку да би програм истестирали, чини основаним сумње да су то урадили или Америка или Израел, па можда чак и заједно.

Ни овде ни у Израелу ово се званично нити потврђује нити демантује. Израел се додуше својевремено хвалио да је 2007, сајбер-диверзијом успео да паралише сиријску противваздушну одбрану, у моменту када је извршио напад на тамошње нуклеарно постројење. САД пак имају тајни програм чији је циљ саботирање управо информатичке инфраструктуре иранског нуклеарног програма.„Ми не користимо оно што не можемо да контролишемо”, тврди, међутим, Џоел Бренер, бивши контраобавештајни официр.

Часопис „Нешенел интерест” указује да, као у трилерима, кривци нису баш они који су најсумњивији. У том контексту спекулише да би могући творци „stuxnet-a” могли да буду и Русија или Кина.

Москви, наиме, такође не одговара нуклеарно наоружани Иран, упркос томе што је важно тржиште за руску технологију. Главни разлог је геополитички: руски суседи, централноазијске муслиманске државе које би могле да буду рањиве на ирански утицај. Руски експерти иначе најбоље од свих познају иранска нуклеарна постројења, јер су у њима радили.

Кина, пак, има велики економски интерес у Ирану – око 100 милијарди долара инвестираних у његова нафтна и гасна налазишта – па и улог да он остане стабилна земља. Нуклеарне амбиције га, међутим, излажу опасности да буде нападнут од стране САД или Израела, што Кини не би никако одговарало, па зато и Пекинг има мотива да успори нуклеарно напредовање Техерана.

Како год било, досадашњи учинак „stuxnet-a” показује и како би могао да изгледа неки „дигитални Перл Харбор”. Овде се првенствено страхује од дигиталне саботаже система који управљају електричним централама и дистрибутивном мрежом. Потенцијали и разорно дејство једног таког напада су уверљиво – и прилично застрашујуће – показани у популарном вашингтонском „Музеју шпијунаже”, који је „сајбер-ратовању” посветио посебну поставку, представљајући компјутерске „вирусе”, „црве” и „тројанце” пре свега као „оружје за масовну пометњу”.

Нису због тога нимало утешне речи немачког истраживача Ралфа Лагнера да „не треба да их брине „stuxnet”, већ следећа генерација вируса направљена на истом принципу”.

Милан Мишић