Троструки жмарац

Експлодираће нешто негде ускоро, чувајте се, клоните се масовних окупљања, не причајте се незнанцима о вашем кретању, упозорени су милиони Европљана и њихових гостију. Мере предострожности појачане су нарочито у Француској, Британији и Немачкој, које су обавештајне мреже означиле као главне мете планираних терористичких акција Ал Каиде.

Стрепње су порасле после препоруке Стејт департмента Американцима да повећају опрез приликом боравка на Старом континенту. Сличне савете сународницима дале су власти Шведске и Јапана.

Нелагодност прожима, свакако, и грађане „нанишањених” престоница, Париза, Лондона и Берлина, као и туристе из разних крајева света. Симболи европског спокоја као да су, наједном, постали полигони застрашивања, терени где се испробавају методи прохујалог хладног рата (наперених оружја за масовно уништавање) и „новог рата” – између регуларних и нерегуларних оружаних снага – распаљеног после терористичких атентата на Њујорк и Вашингтон пре девет година.

Кад је Европа узнемирена, и кад се због тога макар посредно узбуди Америка, ретко ко може да остане смирен, сугерише искуство. Опет се, тако, осећа „ефекат лепршања лептира”, да се у све повезанијем свету „локални замах крилцима може да изазове „титрање” на најудаљенијим тачкама глобуса”.

Већ су се увезали најразличитији изазови. Од забране ношења бурки у појединим европским земљама, до ратовања међународне коалиције у Авганистану и њеног ракетирања упоришта Ал Каиде у Пакистану. То тројство, Бин Ладенови диверзанти најчешће наводе као повод за „осветничко” устремљивање ка Старом континенту, на коме упоредо расте утицај политичких снага које би да обуздају „поплаву” имиграната, махом придошлица из исламских подручја.

Актуелно застрашивање изазвало је троструки жмарац, произлази из увида у разноврсна јавна реаговања, превасходно атлантских савезника. Подстакнуте су, нормално, стрепње за индивидуалну, националну и интернационалну безбедност, али и за стање грађанских слобода, све пропраћено недовољно прецизним, па и контрапродуктивним, службеним упозорењима.

Безбедносне службе се слажу да је опасност од нових терористичких удара достигла тачку на којој је једина неизвесност када ће се реализовати. Активисти за заштиту људских права указују, међутим, да безбедност не сме да даље иде на уштрб слобода. Аналитичари опомињу и да „апстрактност” бирократских саопштења онемогућава да их људи поштују у конкретним околностима.

Никоме, наравно, не пада на памет да потцени опасности. Нереално су, кажу критичари, процењене могућности за, поготову усклађено, супротстављање ризицима. У суштини, од упозорења која, као америчка, не прецизирају ни место, а камоли време диверзије, вајду имају само они који су их срочили, констатује коментаторка „Вашингтон поста”. Аутори су се „покрили” за обе варијанте: ако се атентат деси, казаће да су упозорили, а ако изостане – тим боље (с тим што би могли себи да припишу благотворно превентивно дејство).

У другом напису истог дневника подсећа се и на склоност власти у Вашингтону да себи граде предност пред изборе (сада – почетком следећег месеца за већи део парламента) повећавајући антитерористичку будност, као вид збијања националних редова. Што је у мемоарима потврдио бивши шеф домовинске безбедности као праксу администрације Џорџа Буша млађег.

А препоруке Американцима на опрез поспешују утисак да је Европа небезбедна као Пакистан, Јемен и други недовољно стабилни простори, запажа лондонски „Индипендент”, који констатује и да би Америку, већ готово целу деценију под повишеним степеном антитерористичке будности, расрдило кад би Европа на сличан упозоравала своје грађане на другој обали Атлантика. Напомиње и – да су претње Европи актуелизоване као „одговор на растуће америчке ваздушне ударе по Пакистану”, који важи и за савезника Вашингтона и за уточиште (у пограничним областима са Авганистаном) лидера Ал Каиде. Нејасна упозорења доприносе, додаје се, поспешивању атмосфере страха, што је циљ – терориста.

Грађани су угрожени и претњама терориста и сужавањем својих слобода, оцењује и бечки „Пресе”. Уз остало, и зато што се у име безбедности претежно усредсређеној на технолошке мере, често вређа достојанство личности, подвргнуте „виртуелном стриптизу” под апаратима за „скрозирање тела”, надовезује се италијански правни експерт Стефано Родота у „Републици”.

Трагање за најподеснијом мером између безбедности и слобода, на колективном и личном плану, једна је од најдуготрајнијих и најинспиративнијих животних авантура. Кад год догура до зацртаног завршетка, као на крају прошлог века, нађе се на новом почетку. Као да је календар…

Момчило Пантелић