Квалификације и дисквалификацијe

Нити би Коштуница, икада, без логистике ондашњег ДОС-а, победио Милошевића, нити је ико из најширег опозиционог корпуса, осим наведеног Коштунице, пре десет година, могао да изађе на црту Милошевићу и – победи га.

То је, у лето 2000, схватио и Зоран Ђинђић. Рећи ћу „пророчки”, иако је и моја маленкост ситан сведок и неких његових погрешних процена. Ето, на једној вечери, током протестних грађанских шетњи у зиму 1996–1997, Ђинђић је убеђивао нас, уреднике „Демократије”, да добитни фоторобот заједничког кандидата опозиције за председника Србије личи на драмског писца Душана Ковачевића. Да и не елаборирам „шут с рогатим не може” и „магарац сам ако изађем на изборе”, Ђинђићеву бојкот кампању (којој се придружио и Коштуница) и препуштање шансе Шешељу да, у име антимилошевићевске Србије, војује с Лилићем и, у стварности, победи Милутиновића, поткрај 1997...

Дакле, и покојни Ђинђић је био човек од крви и меса. Али и политичар с визијом. За разлику од његових данашњих самозваних „легитимних наследника”, опуномоћених тумача, лажних тестаментарних намесника и свакојаких узурпатора његовог политичког наслеђа којима је постало опште место да, сваког марта (о годишњици његовог убиства) и сваког Милошевићевог „листопада” (поводом обљетнице „Петооктобарске револуције”), спинују две теме.

Једна је аксиом по коме нема спора да је било политичке позадине убиства, а прст кривње уперен је у Коштуницу; нешто ређе и у хашког утамниченика Шешеља.

Друга је кампања апсолутног ниподаштавања, дисквалификовања или, макар, минимизирања Коштуничиног доприноса победи над Милошевићем. Све зачињено хиперболама о властитим ролама у петооктобарском насилном преузимању власти.

Једновремено, тече процес индоктринације јавности, путем квалификације и преквалификације истих факата другим именима и различитим предзнацима.

Свеопште „приватизовање” петог октобра, уз ситношићарџијске интенције да се сопствена близина покојном премијеру, уз аргументе типа „мајке ми, тако је било”, покаже много већом него што је уистину и била, директан је покушај ревизије онога што је тај догађај значио. А, нажалост по све грађане Србије, није означавао ништа више од – референдума против Милошевића. За шта они заиста јесу – то грађане ни тада, али ни до данас, нико озбиљно није питао.

Зато смо у позицији да од Чанка „ексклузивно” сазнајемо како му је Ђинђић поверио да Милошевића може да добије само човек с којим ниједан грађанин Србије не би мењао ципеле. Па је испало да је баш Коштуница толико аљкав... Са изузетком председника Тадића, који није оспорио заслуге (и) председника ДСС-а за петооктобарску победу, Коштуницу је тај „проевропски” фронт обукао у одело оног мандарина из романа „Острво” Меше Селимовића. Ко је заборавио, ево подсећања. У поглављу ,,Треба ли да умре стари мандарин”, Катарина и Иван се, на крају, слажу да, ако је, на једној страни, „моћна организација која би могла донети срећу цијелом човјечанству, а на другој некорисни мандарин”, или, „ако је то услов да црква преузме сву власт на свијету и да уведе царство божје”, ако је виши интерес у питању, према томе – мандарин треба да умре.

Зато ових дана, на окупљању петооктобарских барјактара, није било истог тог Коштунице „зато што нико није желео да га види, нити би могао да поднесе његово присуство”, али нису позвани ни Небојша Човић, ни Веља Илић. Ко није прочитао Ђиласове „Мемоаре”, нека то учини – тамо је лепо описано како то изгледа кад те „револуција која тече” пусти низ воду, саборци избришу из својих именика, а неко „таргетира” као дежурну мету.

За будућност Србије било би добро да се једном, напокон, разјасни је ли или није било политичке позадине убиства њеног премијера Србије, али, наравно, не уз помоћ „кредибилних сведока” чијих су, не знам како процурелих изјава из истражних поступака, у последње време, препуне новинске стране.

Док год се то не утврди, неки самоовлашћени тумач лика и дела Зорана Ђинђића даваће себи за право да свакога, па и најобичнијег грађанина ове државе који је, у некој прилици, критиковао неки потез покојног премијера, или, још чешће, неког његовог сарадника или његову политичку опцију – оптужи да је био члан метафизичког концентрационог завереничког круга. Поготово, сваког марта када пада годишњица трагичног догађаја или сваког октобра, када се слави пети и крокодилске сузе роне за шестим октобром којег није било. А да га је било, апсурдно је, данас не би било ове „проевропске владе” – јер би Дачић, Мркоњић, Шкундрић, Обрадовић, Ђукић-Дејановићка, Миле Илић, Кркобабићи и остали седели у присилној и дубокој политичкој пензији.

директор пи-ар агенције ,,Прагма”