„Шкриња чуда” Рејфа Ларсена

Од нашег сталног дописника из Вашингтона

Т. С. Спивет има 12 година, живи на једном ранчу у Монтани и има склоност дa све што му се догађа педантно бележи – мапама и дијаграмима. Смитсонијан институција му додељује награду за један од његових цртежа, мислећи да је реч о одраслом човеку, и он сам креће на велико путешествије у Вашингтон да је прими, мапирајући при том и све што му се успут догађа...

То је, у најкраћем, сиже романа „Сабрана дела Т. С. Спивета”, дебитантског дела америчког писца Рејфа Ларсена (30), који је прошле године, када је овде објављен, на себе скренуо пажњу из неколико разлога. Прво због тога што је у лицитацији за рукопис издавачка кућа „Пингвин” одбројала за то суму „сасвим близу милиона долара” (аконтација за први роман по правилу овде није већа од 50.000). А друго, роман је оцењен као дело које по својој форми „помера границе”.

За Стивена Кинга Ларсенов роман је „шкриња чуда”. Од самог почетка наиме, писац читаоца уводи у сасвим необичан свет једног „хипераналитичног” клинца, свет који је представљен не само речима него и цртежима, мапама, графиконима. Не као илустрацијама које показују оно што је прочитано, већ као додатним информацијама на маргинама, усред странице... Са Рејфом Ларсеном смо о његовом роману, погледима на књижевност и другом, разговарали путем „Скајпа”, уочи његовог одласка у Београд, где je његов несвакидашњи роман објавила „Геопоетика”. Пут у Србију му је уједно и у функцији истраживања материјала за његову другу књигу, чији је главни јунак један Србин који емигрира у Америку.

У коју категорију бисте сврстали Ваш роман, ком жанру припада?

То је тешко питање. Знам да жанрови постоје с разлогом, али не могу да једноставно кажем да је у овом случају реч о трилеру, авантуристичкој или љубавној причи. Док сам писао ову књигу, желео сам да померим границе изражавања колико год је то могуће. На неки начин ово је, међутим, и веома конвенционална књига, прича о сазревању, то је и роман о путовању. Уз то, многи ликови које главни јунак среће припадају типичној „Американи”, али све је при том малчице уврнуто. Дакле, нешто што је познато, али у исто време и није.

Једном приликом сте изјавили да је писање „Изабраних дела Т. С. Спивета” било „забавно”. Објасните на који начин, пошто је писање романа углавном мукотрпан процес?

Знам то, мој нови роман је много „болнији” него овај. Занимљиво је да кад пишете своју прву књигу, обично не знате шта радите. Ја сам, међутим, у ово ушао са блаженим незнањем и зато ми је, од оног момента када сам открио вокацију главног јунака, некако све било једноставно. Наравно, било је мукотрпних дана, када сам желео да све бацим. За мапу Чикага требало ми је, на пример, три дана. Много пута сам хтео да одустанем, али ми је глас мог јунака преко рамена поручивао да то не чиним.

У средњој школи сам се мало бавио глумом и увек ми је било лакше да на позорници импровизујем, него да изговарам научен текст. Тако је било и у процесу писања овог романа: радио сам тако да и сам будем изненађен његовим током, понекад и усред реченице. То је, у ствари, било забавно.

Како је у ствари настајао овај роман, пошто су мапе, шеме и цртежи његов интегрални део. Шта је настало прво: речи или слике?

Ја сам пре свега писац. Оба моја родитеља су иначе уметници, и ја сам увек био у окружењу визуелних уметности, премда немам формално образовање у тој области. Књигу сам најпре готово комплетно написао, са само неколико илустрација, али сам, улазећи све дубље у лик главног јунака, све више осећао да недостаје нешто крупно.

Схватио сам да је неопходно читаоцу показати и његове цртеже. Зато, кад сам успешно нацрта скелет врапца који је на почетку текста, схватио сам да у ствари могу да урадим и остало. Ако нешто и не успе, оправдање је увек могло да буде да је то нацртао неко ко има само 12 година.

Процес илустровања је потом ишао паралелно са процесом редиговања рукописа. Кад бих нешто нацртао на маргини, изненада бих одлучио да испод тога додам и неки текст, јер сама слика није довољно објашњавала оно што сам хтео.

Зар не мислите да сте, тиме што сте све визуелизовали, то задовољство замишљања ликова и сцена које је неизбежни пратилац читања, у ствари ускратили читаоцима?

То свакако може да смета неким читаоцима, али оно што сам ја покушао да урадим било је нешто другачије од онога што се ради у књигама за децу, где се прво нешто исприча, а онда се то илустрацијом покаже. У овој књизи слике не представљају директно оно што читате, оне су нешто више, нека врста сателита који круже у орбити текста. На тај начин, уместо да затварају врата имагинацији, илустрације отварају многа додатна.

Kако људи читају „Изабрана дела Т. С. Спивета”, како се сналазе у лавиринтима текста и слика?

Током промоције књиге срео сам и разговарао са много читалаца. Неки су тражили и упутство како је треба правилно читати. Одговарао сам им да нема правила, да то зависи од тога како шта коме одговара. Веома занимљив разговор имао сам са једним дванаестогодишњаком, који ми је рекао да је књигу прочитао и да му се веома допала. Али кад ју је дао мами на читање, он му ју је вратила са објашњењем да јој је веома тешко да прати оно што је на маргинама. Дечак јој је на то рекао да готово није ни приметио да је на маргинама нешто посебно, премда је све што је тамо и видео и прочитао.

То значи да је мозак младих данас некако другачије програмиран, они су веома рано навикнути да упијају неколико текстова одједном, јер им тако долазе са компјутерских екрана.

 Докле сте стигли са следећом књигом, коју причу тамо причате?

Чини ми се да сам негде на половини. Биће на неки начин обимнија од „Спивета”, јер се збива у миљеу различитих култура. Главни јунак је један српски имигрант у Америци. Део радње се одвија у Београду, затим у Камбоџи, Конгу, тако да има елементе различитих култура и језика, што ме је ставило пред велике изазове.

Утисак је да је Ваша књига „Гутенбергов” производ у којем су примењени принципи хипертекстуалног интернет света. Овде, у Америци, и те како је видљив талас електронских читача и дигиталних књига. Како у таквом контексту видите будућност књиге и будућност читања.

У праву сте, мој роман је једном ногом у прошлости и тамо се рукује с Гутенбергом. Али основно је да смо ми, као људска бића, пре свега створења којима је урођено причање прича. То је нешто што се неће променити, јер је дубоко у нама. Али такође сматрам да се начин на који се причају приче полако мења, као што то показују сви нови медији. Мислим да ће књиге, и оне штампане, још дуго бити с нама, али такође предвиђам и померање ка електронским књигама. У том контексту, дилема је како ће то утицати на нас писце, јер екран омогућава да се приче казују и на другачији начин. Суштина, међутим, остаје да ће добар текст бити и даље бити добар текст, без обзира у каквој форми био.

Шта Ви, као писац, читате?

Доста читам. Кад пишем неку књигу, читам публицистику о темама којих се дотиче, па тако ових дана читам биографију Пола Пота, једну књигу у физици честица, јер моја следећа књига садржи доста науке и физике. Моје књиге иначе захтевају доста истраживања, па је у тој функцији и мој одлазак у Београд, да бих апсорбовао неке његове крајеве, атмосферу...

Што се тиче књижевности, доста читам писце са Балкана: Данила Киша – управо сам прочитао „Башта пепео” – на мом столу је тренутно „Повратак Филипа Латиновића” Мирослава Крлеже, која је на мене оставила јак утисак. Волим и Муракамија, латиноамеричке писце попут Маркеса. Волим, у ствари, писце који вам протресу мозак, а онда узмем мало од њихове таписерије и уткам је у сопствену. Радо кажем да је оно што пишем под утицајем источне Европе, Латинске Америке, америчког запада и Јапана...

Милан Мишић