Гојазност као глобална морија

Оно што вам лекар ни апотекар не могу дати то су: спокојство душе, веселост срца, умереност у јелу и пићу.
Захарије Орфелин, 18. век

Према распрострањеној заблуди, како у књизи "Народна медицина у Срба" (1872) писаше др Владан Ђорђевић, само је дебео човек здрав. И запажања др Милана Јовановића Батута о народном схватању прогностичке важности губитка апетита код оболелог казују исто. Огади ли се болесном храна, ни смрт му далеко није, потеци, зови попа. С тога и данас има оних који чим се мало разболе, навале те се преједу. С том заблудом се претерало. А борба против гојазности траје вековима. О њој говоре и српске пословице које је Батут издвојио (А. С.: М. Ј. – 111): Трбух је велика хула. Нису то вуци навукли, него зуби натукли. Пун трбух тупа глава. Пун трбух узете руке. Трбух је зао саветник. Трбух је најбољи сахат. Трбух нема пенџера. Трбух је највећи кум. Што се уштроји, то се угоји. Човек себи и зубима и језиком гроб копа. Више је људи умрло од јела и пића, него од глади и од жеђи. За софром руку, а међу људима језик пократи. Ко много дроби мало вреди. Рад јела зачињава. Што мање пијеш, дуже ћеш пити, што мање једеш, дуже ћеш јести.

Ево и турских пословица: Стомак је право гнездо, у којему се болести легу. Ко мање једе више живи. Ко се не преједе за болест не зна...

Упозорења великих људи: Тело које прекомерно кљукамо јелом, наличи на амбар пун хране; она се у њему (лако) поквари (Диоген). Не буди друг прождрљивцу (500 година пре Христа). Хоћеш да будеш свој господар, а ти буди господар над желуцем, јер он наводи човека на свако зло (Питагора). Боље је устати од трпезе, него за њом прећи меру (Софокле). У јелу и пићу превршити меру, то је весеље које у гроб сваљује (Демокрит). Мешати многа јела и пића не може бити здраво и мора желудац оптеретити: зато нека се свако по свом искуству задовољи с оним, што му годи (Плутарх). Мешање многих јела и пића науди телу и души, и понизи божанску душу човекову (Хорације). Зар не видимо да облапорност одводи човека од мудрости – мог највећег блага – и води га у пропаст (Сократ). Шта треба телу? Да није гладно, ни жедно, ни голо. Све што је преко тога од зла је (Сенека). И стока зна кад јој је доста, па иде кући с паше, само желудац, будала, нема мере (Еда). Облапорност је рђава газдарица (Бекон). Шта ко једе оно и јесте (Кант). Обилата храна није пробитачна; најздравији и најдуговечнији људи беху они, који су се најјефтиније и најпростије хранили. (Хуфеланг, из редова лекара) Обичај јести и пити с почетка је као конац памучни, ал’ брзо ојача и постаје канап, па уже и пајван, од кога се не мож’ више отети (извор нечитак.) Мислите ли ви да ћете наћи какво уживање у прекомерном јелу? Није то толико уживање колико непријатност... Јер човек постаје тежак, скрхан, главобољан, дремљив и често му се изгуби сан – и хиљаду пута проклиње желудац, наместо да проклиње своју неумереност (Јован Златоусти).

Према ономе што је у књизи "Како живи наш народ" изнео 1893. године др Лаза Димитријевић, а могли би му се придружити Васа Пелагић и данас ретко помињани др Лаза Илић, уздању у дебљину доприносило је и то што српски народ није ни знао да се храни како треба. Крканлук беше сан и о бољем животу и раскошнијем, статусни симбол (као и данас). У карикатурама тога доба српски сељак је мршав, погурен, ислабео. Дебљина припада моћницима. Беше их ласно срести: у парламенту, по надлештвима, судовима, трговинама, механама, општинама, у жандармерији: ређе већ међу учитељима. Добро се најести, па још уз добру капљицу. Их! Заруменити се, презнојити. Задовољство али и здравље... Када би могло... У најразвијенијим земљама света гојазност је већ опак здравствени проблем. Заобилази имућне, окомио се на сиротињу. Нема чему не штети, и споља и изнутра. Покрећу се кампање, отварају институти за мршављење, штампају милионски тиражи књига у којима се доказује да се упркос необузданом ждрању може одржати чак и лепота. Купује све то, чита народ, и гоји се. Никла је моћна "индустрија за мршављење", која "индустрију за дебљину" не угрожава. Згрнут не мали новац доказима о пресудности спољног фактора (а не мог и твог става према храни). Стога неизбежност спољних исцелитељских мера; а њих је на камаре (све до везивања доњих зуба за горње, жицом). К нама се докотрљава и та пошаст. А ми обогаљени традицијом, а отањили материјално. Облизујемо се за "храном од које се слаби". Кљуцамо зрневље. Жваћемо алге. Патимо и даље гојазнији.

Није згорег подсетити се шта Батут саветоваше још ко зна када. Здрављу опасност прети и од хране. Опасно је када је преобилна. За стара човека пропаст су: млада жена и добра кухарица. Умереност је предуслов здравља. А постиже се снагом карактера. Ко је у јелу умерен, ојачао је и духом (још једна корист.)

Професор универзитета