Gojaznost kao globalna morija

Ono što vam lekar ni apotekar ne mogu dati to su: spokojstvo duše, veselost srca, umerenost u jelu i piću.
Zaharije Orfelin, 18. vek

Prema rasprostranjenoj zabludi, kako u knjizi "Narodna medicina u Srba" (1872) pisaše dr Vladan Đorđević, samo je debeo čovek zdrav. I zapažanja dr Milana Jovanovića Batuta o narodnom shvatanju prognostičke važnosti gubitka apetita kod obolelog kazuju isto. Ogadi li se bolesnom hrana, ni smrt mu daleko nije, poteci, zovi popa. S toga i danas ima onih koji čim se malo razbole, navale te se prejedu. S tom zabludom se preteralo. A borba protiv gojaznosti traje vekovima. O njoj govore i srpske poslovice koje je Batut izdvojio (A. S.: M. J. – 111): Trbuh je velika hula. Nisu to vuci navukli, nego zubi natukli. Pun trbuh tupa glava. Pun trbuh uzete ruke. Trbuh je zao savetnik. Trbuh je najbolji sahat. Trbuh nema pendžera. Trbuh je najveći kum. Što se uštroji, to se ugoji. Čovek sebi i zubima i jezikom grob kopa. Više je ljudi umrlo od jela i pića, nego od gladi i od žeđi. Za sofrom ruku, a među ljudima jezik pokrati. Ko mnogo drobi malo vredi. Rad jela začinjava. Što manje piješ, duže ćeš piti, što manje jedeš, duže ćeš jesti.

Evo i turskih poslovica: Stomak je pravo gnezdo, u kojemu se bolesti legu. Ko manje jede više živi. Ko se ne prejede za bolest ne zna...

Upozorenja velikih ljudi: Telo koje prekomerno kljukamo jelom, naliči na ambar pun hrane; ona se u njemu (lako) pokvari (Diogen). Ne budi drug proždrljivcu (500 godina pre Hrista). Hoćeš da budeš svoj gospodar, a ti budi gospodar nad želucem, jer on navodi čoveka na svako zlo (Pitagora). Bolje je ustati od trpeze, nego za njom preći meru (Sofokle). U jelu i piću prevršiti meru, to je veselje koje u grob svaljuje (Demokrit). Mešati mnoga jela i pića ne može biti zdravo i mora želudac opteretiti: zato neka se svako po svom iskustvu zadovolji s onim, što mu godi (Plutarh). Mešanje mnogih jela i pića naudi telu i duši, i ponizi božansku dušu čovekovu (Horacije). Zar ne vidimo da oblapornost odvodi čoveka od mudrosti – mog najvećeg blaga – i vodi ga u propast (Sokrat). Šta treba telu? Da nije gladno, ni žedno, ni golo. Sve što je preko toga od zla je (Seneka). I stoka zna kad joj je dosta, pa ide kući s paše, samo želudac, budala, nema mere (Eda). Oblapornost je rđava gazdarica (Bekon). Šta ko jede ono i jeste (Kant). Obilata hrana nije probitačna; najzdraviji i najdugovečniji ljudi behu oni, koji su se najjeftinije i najprostije hranili. (Hufelang, iz redova lekara) Običaj jesti i piti s početka je kao konac pamučni, al’ brzo ojača i postaje kanap, pa uže i pajvan, od koga se ne mož’ više oteti (izvor nečitak.) Mislite li vi da ćete naći kakvo uživanje u prekomernom jelu? Nije to toliko uživanje koliko neprijatnost... Jer čovek postaje težak, skrhan, glavoboljan, dremljiv i često mu se izgubi san – i hiljadu puta proklinje želudac, namesto da proklinje svoju neumerenost (Jovan Zlatousti).

Prema onome što je u knjizi "Kako živi naš narod" izneo 1893. godine dr Laza Dimitrijević, a mogli bi mu se pridružiti Vasa Pelagić i danas retko pominjani dr Laza Ilić, uzdanju u debljinu doprinosilo je i to što srpski narod nije ni znao da se hrani kako treba. Krkanluk beše san i o boljem životu i raskošnijem, statusni simbol (kao i danas). U karikaturama toga doba srpski seljak je mršav, poguren, islabeo. Debljina pripada moćnicima. Beše ih lasno sresti: u parlamentu, po nadleštvima, sudovima, trgovinama, mehanama, opštinama, u žandarmeriji: ređe već među učiteljima. Dobro se najesti, pa još uz dobru kapljicu. Ih! Zarumeniti se, preznojiti. Zadovoljstvo ali i zdravlje... Kada bi moglo... U najrazvijenijim zemljama sveta gojaznost je već opak zdravstveni problem. Zaobilazi imućne, okomio se na sirotinju. Nema čemu ne šteti, i spolja i iznutra. Pokreću se kampanje, otvaraju instituti za mršavljenje, štampaju milionski tiraži knjiga u kojima se dokazuje da se uprkos neobuzdanom ždranju može održati čak i lepota. Kupuje sve to, čita narod, i goji se. Nikla je moćna "industrija za mršavljenje", koja "industriju za debljinu" ne ugrožava. Zgrnut ne mali novac dokazima o presudnosti spoljnog faktora (a ne mog i tvog stava prema hrani). Stoga neizbežnost spoljnih isceliteljskih mera; a njih je na kamare (sve do vezivanja donjih zuba za gornje, žicom). K nama se dokotrljava i ta pošast. A mi obogaljeni tradicijom, a otanjili materijalno. Oblizujemo se za "hranom od koje se slabi". Kljucamo zrnevlje. Žvaćemo alge. Patimo i dalje gojazniji.

Nije zgoreg podsetiti se šta Batut savetovaše još ko zna kada. Zdravlju opasnost preti i od hrane. Opasno je kada je preobilna. Za stara čoveka propast su: mlada žena i dobra kuharica. Umerenost je preduslov zdravlja. A postiže se snagom karaktera. Ko je u jelu umeren, ojačao je i duhom (još jedna korist.)

Profesor univerziteta