Iz Beograda direktno „Kolubarom” do Afrike

Beograđani su pre više od pola veka mogli da se prošetaju do Savskog pristaništa, ukrcaju na brod i otplove do Odese, Bejruta ili Aleksandrije, a onda obiđu piramide u Egiptu. Iako se nalazi u srcu kontinentalnog dela Evrope, Beograd je bio rečno-morska luka koja je imala redovnu brodsku liniju iz Karađorđeve ulice direktno do Bosfora, luka u Mediteranu i na severu Afrike.

U nedelju 30. juna 1957. godine u Beogradu je priređen svečani doček brodu koji će prestonicu učiniti pomorskom lukom. More je bilo mirno kada je 28. maja „Kolubara” zaplovila iz Rijeke put Aleksandrije, ali kada je stigla do Rta Matapan na Peloponezu izbilo je nevreme, talasi su se prelivali po palubi, a posada se borila da ih vetar ne baci na hridine.

U egipatskoj luci Port Said utovareno je 800 tona jute, a onda put Beograda, ali kada su prošli Bosfor ponovo ih je zadesilo nevreme, jak vetar i veliki talasi. Posle tri dana iz Konstance su zaplovili Dunavom, gde ih je čekala košava i jaka magla. Međutim, posada i iskusni kapetan Petković, koji je već plovio vodama Misisipija, Arizone i La Plate, uspešno su navigali i stigli u beogradsko pristanište.

Dve godine kasnije u beogradskoj teretno-putničkoj floti redovno su plovila tri broda. U petak 17. aprila 1959. godine Jugoslovensko rečno brodarstvo obavestilo je javnost da u matičnu beogradsku luku, u razmaku od mesec dana, stižu „Mlava”, „Kolubara” i „Tamnava”. Brodovi su uzimali teret iz luka na Dunavu i vozili ga do Port Saida, a odatle veliki brodovi „Jugolinije” preuzimaju robu i plove ka Dalekom istoku. Tako bi roba iz Subotice, Novog Sada, Pančeva, Smedereva, Kladova jeftinije i brže stizala u svet.

Čim je uspostavljen teretni saobraćaj istovremeno je počeo razvoj i putničkog brodskog saobraćaja iz Beograda. Tako se direktno brodom putovalo Crnim morem do Carigrada, a onda Egejskim i Sredozemnim do severa Afrike. Putovanje od Beograda do Aleksandrije trajalo je od 10 do 14 dana, a putnici su uglavnom bili domaći privrednici, diplomate i poneki turista. Interesovanje je bilo takvo da su karte morale da se obezbede nekoliko meseci unapred.

Od Beograda se Dunavom kroz Đerdapsku klisuru do Rumunije plovilo bez prevodnica jer tada nije bilo izgrađenih hidrocentrala na Đerdapu. Kroz Rumuniju se putovalo do delte Dunava, onda granicom sa Sovjetskim Savezom do Crnog mora sa skretanjem do Odese. Potom se prolazilo uz obalu do Bosfora i Carigrada, a onda se ulazilo u Egejsko more. Posle usputnih stanica u Latakiji i Bejrutu, plovilo se sve do Egipta, odnosno Aleksandrije.

Na ovaj način Srbija, zemlja bez mora, imala je ovom linijom pravi izlaz na more, i to Sredozemno. Nisu svi putnici išli do poslednje stanice, neki su putovali samo do Turske, drugi do Grčke, a veliko broj do Sirije gde su naše građevinske firme imale gradilišta. Međutim, bilo je i onih koji su išli da gledaju egipatske piramide.

Beogradsku pomorsku flotilu činila su tri, odnosno četiri broda. Motorini brod „Kolubara” izrađen je 1957. godine u brodogradilištu Kraljevica kod Rijeke, imao je motore od hiljadu konjskih snaga i nosivost tereta od 1.118 tona. Bio je dugačak nešto više od 77 metara sa širinom od 8,6 metara. Imao je gaz 2,98 metara, a zbog plovidbe po rekama i prolaska ispod mostova „Kolubara” je imala nešto niži komandni most i pokretni jarbol. Beograd mu je bio matična luka, a zaveden je u upisnik „Luke Beograd” kao brod velike obalske plovidbe.

Druga dva broda „Tamnava” i „Mlava” bili su sestrinski brodovi „Kolubare”. Nešto kasnije u Danskoj je kupljena i „Morava” koja je bila veća i jača, imala je motore od 2.400 konjskih snaga i nosivost od 4.685 tona. Glavna namena ovih teretno putničkih brodova bio je prevoz tereta u prostranim skladištima u trupu plovila, ali mogli su da prime i određeni broj putnika. Pored kabina za osoblje imali su i dvokrevetne putničke kabine sa prozorima uređene za smeštaj putnika.

U to vreme jugoslovenska preduzeća radila su na više gradilišta u Siriji, gradili su luku u Latakiji, kao i vojne objekte u Tartusu pa je interesovanje za plovidbu ovim brodovima bilo veliko. Osim toga, ubrzano su razvijani i ekonomski odnosi sa Egiptom gde su domaća preduzeća sve više izvozila sirovine, žito i ostale proizvode.

Iz Beograda su se najčešće prevozili proizvodi metalne i mašinske industrije, poljoprivredne mašine, nameštaj, tekstil, kao i građevinski materijal i oprema za firme koje su gradile infrastrukturu u Siriji. U povratku iz Aleksandrije brodovi su dovozili pamuk koji je bio ključna sirovina za tekstilnu industriju koja je tada u Jugoslaviji bila u pravoj ekspanziji. Osim pamuka, brodovima do Beograda su se dovozili i južno voće, začini, kafa, sirova koža i ostala roba.

Beogradski brodovi uplovljavali su u čak 12 inostranih luka i vrlo brzo postali su poznati na Bliskom istoku. „Mlava”, „Kolubara” i „Tamnava”, po izlasku iz Dunava, na svom putovanju redovno su pristajali u Odesi (Sovjetski Savez), Konstanci (Rumunija), Latakiji (Sirija), Bejrutu (Liban), Port Saidu i Aleksandriji (Egipat).

Pomorska linija koja je direktno povezivala Beograd sa Mediteranom ukinuta je posle nešto više od decenije redovne plovidbe. Zvanično nije saopšten razlog ukidanja linije, ali to se vremenski poklopilo sa pregrađivanjem Dunava i izgradnjom hidroelektrane „Đerdap”. Iako je na brani napravljena moderna prevodnica, plovidba za brodove beogradske putničke flote obustavljena je 1971. godine i više nije obnavljana. Brodovi kojima je Beograd bio matična luka nastavili su svoju karijeru na Jadranskom moru sve dok nisu rashodovani.

Brodovi su prodati preduzeću „Obalska plovidba” iz Vela Luke u Hrvatskoj, dobili su nova imena i nastavili da plove na Jadranu. U brodogradilištu „Inkobrod” na Korčuli prepravljeni su za prevoz kontejnera, a dobili su imena po korčulanskim uvalama: „Kolubara” je nazvana „Prapatna”, „Mlava” „Plitvine”, a „Tamnava” – „Privala”.

„Obalna plovidba” je 1975. godine promenila je ime u „Dalmatinska plovidba”, a brodovi su ponovo preimenovani, umesto uvala poneli su imena prvoboraca sa Korčule: „Kolubara” (Prapatna) postala je „Kristo Martinović”, „Mlava” (Plitvine) dobija ime „Marko Milat”, a „Tamnava” (Privala) se zvala „Jerko Tomašić”.

Brodovi koji su ispisali jednu od najneobičnijih priča domaćeg rečnog, ali i morskog saobraćaja tokom osamdesetih godina, jedan za drugim, završavali su u rezalištima, gde su isečeni i pretvoreni u staro gvožđe.

Čuvena beogradska flota preselila se u istoriju, a obnavljanje ove egzotične brodske linije u današnje vreme deluje malo verovatno. Ne samo što su bar tri usputne luke Odesa, Latakija i Bejrut upale u surovi ratni vrtlog, nego i zbog toga što moderni turisti danas više preferiraju kruzere – oni ih podsećaju na tržne centre, mesta gde provode većinu svog slobodnog vremena.