Из Београда директно „Колубаром” до Африке

Београђани су пре више од пола века могли да се прошетају до Савског пристаништа, укрцају на брод и отплове до Одесе, Бејрута или Александрије, а онда обиђу пирамиде у Египту. Иако се налази у срцу континенталног дела Европе, Београд је био речно-морска лука која је имала редовну бродску линију из Карађорђеве улице директно до Босфора, лука у Медитерану и на северу Африке.

У недељу 30. јуна 1957. године у Београду је приређен свечани дочек броду који ће престоницу учинити поморском луком. Море је било мирно када је 28. маја „Колубара” запловила из Ријеке пут Александрије, али када је стигла до Рта Матапан на Пелопонезу избило је невреме, таласи су се преливали по палуби, а посада се борила да их ветар не баци на хридине.

У египатској луци Порт Саид утоварено је 800 тона јуте, а онда пут Београда, али када су прошли Босфор поново их је задесило невреме, јак ветар и велики таласи. После три дана из Констанце су запловили Дунавом, где их је чекала кошава и јака маглa. Међутим, посада и искусни капетан Петковић, који је већ пловио водама Мисисипија, Аризоне и Ла Плате, успешно су навигали и стигли у београдско пристаниште.

Две године касније у београдској теретно-путничкој флоти редовно су пловила три брода. У петак 17. априла 1959. године Југословенско речно бродарство обавестило је јавност да у матичну београдску луку, у размаку од месец дана, стижу „Млава”, „Колубара” и „Тамнава”. Бродови су узимали терет из лука на Дунаву и возили га до Порт Саида, а одатле велики бродови „Југолиније” преузимају робу и плове ка Далеком истоку. Тако би роба из Суботице, Новог Сада, Панчева, Смедерева, Кладова јефтиније и брже стизала у свет.

Чим је успостављен теретни саобраћај истовремено је почео развој и путничког бродског саобраћаја из Београда. Тако се директно бродом путовало Црним морем до Цариграда, а онда Егејским и Средоземним до севера Африке. Путовање од Београда до Александрије трајало је од 10 до 14 дана, а путници су углавном били домаћи привредници, дипломате и понеки туриста. Интересовање је било такво да су карте морале да се обезбеде неколико месеци унапред.

Од Београда се Дунавом кроз Ђердапску клисуру до Румуније пловило без преводница јер тада није било изграђених хидроцентрала на Ђердапу. Кроз Румунију се путовало до делте Дунава, онда границом са Совјетским Савезом до Црног мора са скретањем до Одесе. Потом се пролазило уз обалу до Босфора и Цариграда, а онда се улазило у Егејско море. После успутних станица у Латакији и Бејруту, пловило се све до Египта, односно Александрије.

На овај начин Србија, земља без мора, имала је овом линијом прави излаз на море, и то Средоземно. Нису сви путници ишли до последње станице, неки су путовали само до Турске, други до Грчке, а велико број до Сирије где су наше грађевинске фирме имале градилишта. Међутим, било је и оних који су ишли да гледају египатске пирамиде.

Београдску поморску флотилу чинила су три, односно четири брода. Моторини брод „Колубара” израђен је 1957. године у бродоградилишту Краљевица код Ријеке, имао је моторе од хиљаду коњских снага и носивост терета од 1.118 тона. Био је дугачак нешто више од 77 метара са ширином од 8,6 метара. Имао је газ 2,98 метара, а због пловидбе по рекама и проласка испод мостова „Колубара” је имала нешто нижи командни мост и покретни јарбол. Београд му је био матична лука, а заведен је у уписник „Луке Београд” као брод велике обалске пловидбе.

Друга два брода „Тамнава” и „Млава” били су сестрински бродови „Колубаре”. Нешто касније у Данској је купљена и „Морава” која је била већа и јача, имала је моторе од 2.400 коњских снага и носивост од 4.685 тона. Главна намена ових теретно путничких бродова био је превоз терета у пространим складиштима у трупу пловила, али могли су да приме и одређени број путника. Поред кабина за особље имали су и двокреветне путничке кабине са прозорима уређене за смештај путника.

У то време југословенска предузећа радила су на више градилишта у Сирији, градили су луку у Латакији, као и војне објекте у Тартусу па је интересовање за пловидбу овим бродовима било велико. Осим тога, убрзано су развијани и економски односи са Египтом где су домаћа предузећа све више извозила сировине, жито и остале производе.

Из Београда су се најчешће превозили производи металне и машинске индустрије, пољопривредне машине, намештај, текстил, као и грађевински материјал и опрема за фирме које су градиле инфраструктуру у Сирији. У повратку из Александрије бродови су довозили памук који је био кључна сировина за текстилну индустрију која је тада у Југославији била у правој експанзији. Осим памука, бродовима до Београда су се довозили и јужно воће, зачини, кафа, сирова кожа и остала роба.

Београдски бродови упловљавали су у чак 12 иностраних лука и врло брзо постали су познати на Блиском истоку. „Млава”, „Колубара” и „Тамнава”, по изласку из Дунава, на свом путовању редовно су пристајали у Одеси (Совјетски Савез), Констанци (Румунија), Латакији (Сирија), Бејруту (Либан), Порт Саиду и Александрији (Египат).

Поморска линија која је директно повезивала Београд са Медитераном укинута је после нешто више од деценије редовне пловидбе. Званично није саопштен разлог укидања линије, али то се временски поклопило са преграђивањем Дунава и изградњом хидроелектране „Ђердап”. Иако је на брани направљена модерна преводница, пловидба за бродове београдске путничке флоте обустављена је 1971. године и више није обнављана. Бродови којима је Београд био матична лука наставили су своју каријеру на Јадранском мору све док нису расходовани.

Бродови су продати предузећу „Обалска пловидба” из Вела Луке у Хрватској, добили су нова имена и наставили да плове на Јадрану. У бродоградилишту „Инкоброд” на Корчули преправљени су за превоз контејнера, а добили су имена по корчуланским увалама: „Колубара” је названа „Прапатна”, „Млава” „Плитвине”, а „Тамнава” – „Привала”.

„Обална пловидба” је 1975. године променила је име у „Далматинска пловидба”, а бродови су поново преименовани, уместо увала понели су имена првобораца са Корчуле: „Колубара” (Прапатна) постала је „Кристо Мартиновић”, „Млава” (Плитвине) добија име „Марко Милат”, а „Тамнава” (Привала) се звала „Јерко Томашић”.

Бродови који су исписали једну од најнеобичнијих прича домаћег речног, али и морског саобраћаја током осамдесетих година, један за другим, завршавали су у резалиштима, где су исечени и претворени у старо гвожђе.

Чувена београдска флота преселила се у историју, а обнављање ове егзотичне бродске линије у данашње време делује мало вероватно. Не само што су бар три успутне луке Одеса, Латакија и Бејрут упале у сурови ратни вртлог, него и због тога што модерни туристи данас више преферирају крузере – они их подсећају на тржне центре, места где проводе већину свог слободног времена.