Наногица уместо ћелије

Србија је у 2020. години, према извештају Савета Европе, имала најнижу стопу осуђених на алтернативне санкције од укупно 32 земље.

Према подацима које је „Политика” раније добила од Управе за извршење кривичних санкција, скоро 1.600 људи у 2020. години било је у кућном затвору, а око 330 у кућном притвору. Наредне године број је порастао на око 1.850 за казну кућног затвора и скоро 460 за кућни притвор. Доступни подаци из 2022. године објединили су ове санкције бројем од 2.470 људи.

– Званични, јединствени и редовно ажурирани статистички подаци о броју изречених казни затвора у просторијама у којима осуђени станује нису јавно доступни у облику који би омогућио прецизно праћење на годишњем нивоу – казао је за наш лист адвокат Зоран Минић, напомињући да оно што се може закључити из праксе јесте да се овај начин извршења казне последњих година користи знатно чешће него раније.

– Разлози су вишеструки, раст примене алтернативних санкција, растерећење казнено-поправних установа, смањење трошкова извршења казне и настојање да се, када је то могуће, осуђеном омогући очување породичних и радних веза, што доприноси његовој ресоцијализацији – објаснио је наш саговорник.

Објашњавајући разлику између кућног затвора и кућног притвора адвокат Минић напоменуо је да је она суштинска и да је реч о две потпуно различите правне мере.

– Кућни притвор представља меру за обезбеђење присуства окривљеног у кривичном поступку. Он се одређује лицу против кога се води поступак, дакле пре него што је донета правноснажна пресуда. Његова сврха није кажњавање, већ спречавање бекства, утицаја на сведоке, понављања кривичног дела или других околности које би могле угрозити вођење поступка. С друге стране, кућни затвор представља начин извршења већ изречене казне затвора. До њега долази тек након правноснажне осуде, када суд процени да се сврха кажњавања може постићи и без упућивања осуђеног у казнено-поправни завод – објаснио је наш саговорник истичући да, другим речима, кућни притвор претходи суђењу, док кућни затвор следи након окончања поступка.

Напоменуо је да се кућни притвор најчешће одређује када суд сматра да класичан притвор није неопходан, али да је ипак потребно ограничити слободу кретања окривљеног, што је често случај код лица која имају стално пребивалиште, породицу, запослење и која не представљају висок безбедносни ризик.

– Кућни затвор се, са друге стране, најчешће одређује за краће казне затвора, када суд процени да ће се сврха кажњавања остварити и без боравка у казнено-поправном заводу. Притом, суд узима у обзир тежину кривичног дела, личност учиниоца, његову ранију осуђиваност, породичне прилике, здравствено стање и друге околности конкретног случаја – објаснио је адвокат Минић.

Он је додао да се у пракси овакав начин извршења казне често примењује код лица која нису раније осуђивана и код којих се процењује да није неопходна институционална изолација ради постизања сврхе кажњавања.

У народу се пак о оваквом виду санкција говори кроз појам такозване нановгице, односно електронског надзора који представља техничко средство којим се контролише да ли лице поштује ограничења која је одредио суд.

– По правноснажности одлуке надлежна служба Управе за извршење кривичних санкција поставља електронски уређај осуђеном, као и одговарајућу опрему у стану или кући у којој ће се казна или мера извршавати. Систем непрекидно бележи да ли се лице налази у дозвољеном простору и да ли је дошло до покушаја уклањања или оштећења уређаја. Поред електронског надзора, службена лица могу вршити и непосредне контроле на адреси становања. Уколико лице прекрши обавезе које су му одређене, суд може донети одлуку да се даље извршење казне настави у казнено-поправном заводу, односно да се мера пооштри у складу са законом – објаснио је наш саговорник.

Иако се казна извршава у стану или кући, лице није лишено свих права.

Према речима адвоката, осуђени задржава сва права која нису ограничена самом судском одлуком или законом.

– У зависности од одлуке суда, може му бити омогућено да у одређеним временским интервалима напушта стан ради одласка на посао, лечења, школовања или других законом предвиђених разлога. Такође, има право на здравствену заштиту, правну помоћ, достојанствен третман и сва друга права гарантована законом и Уставом. Међутим, дужан је да поштује сва ограничења која су му одређена. Свако неовлашћено напуштање просторија, покушај избегавања надзора или онемогућавање контроле може имати озбиљне правне последице – закључио је адвокат Зоран Минић за наш лист.