Nanogica umesto ćelije

Srbija je u 2020. godini, prema izveštaju Saveta Evrope, imala najnižu stopu osuđenih na alternativne sankcije od ukupno 32 zemlje.

Prema podacima koje je „Politika” ranije dobila od Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, skoro 1.600 ljudi u 2020. godini bilo je u kućnom zatvoru, a oko 330 u kućnom pritvoru. Naredne godine broj je porastao na oko 1.850 za kaznu kućnog zatvora i skoro 460 za kućni pritvor. Dostupni podaci iz 2022. godine objedinili su ove sankcije brojem od 2.470 ljudi.

– Zvanični, jedinstveni i redovno ažurirani statistički podaci o broju izrečenih kazni zatvora u prostorijama u kojima osuđeni stanuje nisu javno dostupni u obliku koji bi omogućio precizno praćenje na godišnjem nivou – kazao je za naš list advokat Zoran Minić, napominjući da ono što se može zaključiti iz prakse jeste da se ovaj način izvršenja kazne poslednjih godina koristi znatno češće nego ranije.

– Razlozi su višestruki, rast primene alternativnih sankcija, rasterećenje kazneno-popravnih ustanova, smanjenje troškova izvršenja kazne i nastojanje da se, kada je to moguće, osuđenom omogući očuvanje porodičnih i radnih veza, što doprinosi njegovoj resocijalizaciji – objasnio je naš sagovornik.

Objašnjavajući razliku između kućnog zatvora i kućnog pritvora advokat Minić napomenuo je da je ona suštinska i da je reč o dve potpuno različite pravne mere.

– Kućni pritvor predstavlja meru za obezbeđenje prisustva okrivljenog u krivičnom postupku. On se određuje licu protiv koga se vodi postupak, dakle pre nego što je doneta pravnosnažna presuda. Njegova svrha nije kažnjavanje, već sprečavanje bekstva, uticaja na svedoke, ponavljanja krivičnog dela ili drugih okolnosti koje bi mogle ugroziti vođenje postupka. S druge strane, kućni zatvor predstavlja način izvršenja već izrečene kazne zatvora. Do njega dolazi tek nakon pravnosnažne osude, kada sud proceni da se svrha kažnjavanja može postići i bez upućivanja osuđenog u kazneno-popravni zavod – objasnio je naš sagovornik ističući da, drugim rečima, kućni pritvor prethodi suđenju, dok kućni zatvor sledi nakon okončanja postupka.

Napomenuo je da se kućni pritvor najčešće određuje kada sud smatra da klasičan pritvor nije neophodan, ali da je ipak potrebno ograničiti slobodu kretanja okrivljenog, što je često slučaj kod lica koja imaju stalno prebivalište, porodicu, zaposlenje i koja ne predstavljaju visok bezbednosni rizik.

– Kućni zatvor se, sa druge strane, najčešće određuje za kraće kazne zatvora, kada sud proceni da će se svrha kažnjavanja ostvariti i bez boravka u kazneno-popravnom zavodu. Pritom, sud uzima u obzir težinu krivičnog dela, ličnost učinioca, njegovu raniju osuđivanost, porodične prilike, zdravstveno stanje i druge okolnosti konkretnog slučaja – objasnio je advokat Minić.

On je dodao da se u praksi ovakav način izvršenja kazne često primenjuje kod lica koja nisu ranije osuđivana i kod kojih se procenjuje da nije neophodna institucionalna izolacija radi postizanja svrhe kažnjavanja.

U narodu se pak o ovakvom vidu sankcija govori kroz pojam takozvane nanovgice, odnosno elektronskog nadzora koji predstavlja tehničko sredstvo kojim se kontroliše da li lice poštuje ograničenja koja je odredio sud.

– Po pravnosnažnosti odluke nadležna služba Uprave za izvršenje krivičnih sankcija postavlja elektronski uređaj osuđenom, kao i odgovarajuću opremu u stanu ili kući u kojoj će se kazna ili mera izvršavati. Sistem neprekidno beleži da li se lice nalazi u dozvoljenom prostoru i da li je došlo do pokušaja uklanjanja ili oštećenja uređaja. Pored elektronskog nadzora, službena lica mogu vršiti i neposredne kontrole na adresi stanovanja. Ukoliko lice prekrši obaveze koje su mu određene, sud može doneti odluku da se dalje izvršenje kazne nastavi u kazneno-popravnom zavodu, odnosno da se mera pooštri u skladu sa zakonom – objasnio je naš sagovornik.

Iako se kazna izvršava u stanu ili kući, lice nije lišeno svih prava.

Prema rečima advokata, osuđeni zadržava sva prava koja nisu ograničena samom sudskom odlukom ili zakonom.

– U zavisnosti od odluke suda, može mu biti omogućeno da u određenim vremenskim intervalima napušta stan radi odlaska na posao, lečenja, školovanja ili drugih zakonom predviđenih razloga. Takođe, ima pravo na zdravstvenu zaštitu, pravnu pomoć, dostojanstven tretman i sva druga prava garantovana zakonom i Ustavom. Međutim, dužan je da poštuje sva ograničenja koja su mu određena. Svako neovlašćeno napuštanje prostorija, pokušaj izbegavanja nadzora ili onemogućavanje kontrole može imati ozbiljne pravne posledice – zaključio je advokat Zoran Minić za naš list.