Исус је био либерал

Од нaшег сталног дописника

Вашингтон, октобра – Медији су проценили да је било „на десетине хиљада”, организатори су тврдили да се окупило 175.000 учесника, а неки су били уверени да их је бар пола милиона.

Колико год да их је било, било их је довољно да догађај учине великим: био је то митинг који је под паролом „Једна нација која ради заједно” у прошлу суботу организовала само за ту прилику створена коалиција америчких организација које себе сматрају либералним и прогресивним, од водећег овдашњег синдиката АФЛ–ЦИО, преко Националне асоцијације за напредак обојених људи (НААЦП), до студентских организација.

Намера је била да се у центру Вашингтона, у пространом парку на чијим су ободима главне институције власти, Бела кућа и Конгрес, покаже да оно што су на сличним скуповима последњих месеци поручивали конзервативци, није „права Америка”, и да је време за „марш демократа”.

Била је то нека врста „контрамитинга”, покушај да се узврати „Покрету чајанке”, који је практично целе ове године у офанзиви, поручујући да је земља на погрешном путу, да је председник Обама „социјалиста” и да Америка треба да се врати вредностима својих оснивача.

Учесници „митинга за Обаму” почели су да се окупљају већ око 10 ујутру, а да се осипају негде око три поподне. Говорница, са великим екраном и снажним озвучењем, постављена је на степеништу „Линколновог меморијала”, а ко је коме припадао, видело се по мајицама, некој врсти „дресова” у јарким бојама: црвеној, зеленој, жутој, плавој – које је носила већина окупљених.

Многи су сматрали да свој политички став треба да покажу и одговарајућим слоганом, који су држали изнад главе на моткама или у рукама. „Исус је био либерал”, писало је на једном, који је био покушај да се опредељење скупа повеже са оснивачем хришћанства. Али већина парола је била много конкретнија. У том погледу, можда најоштрија порука противничком табору је гласила овако: „Они са амнезијом гласају за републиканце, они који памте бирају демократе”. „Дилема: посао за 99 одсто или пореске олакшице за један одсто”, био је резиме једне од главних тема на политичкој сцени на трећем слогану.

На говорници су се, пуна четири сата, смењивали политички и други лидери, али и они „из народа”. Међу њима је била и Едри Ирвин, правница из Силвер Спринга, једног од сателитских насеља на ободу Вашингтона, која је у једном даху изнела и свој политички став и своју муку: „Рецесију су изазвале банке, похлепа, и одсуство регулације. Ја немам никакве везе с тим, али сам због тога остала без посла”.

Иако су говори, како већ приличи великом скупу, били ватрени, на митингу није било напетости. Већина је, у гомили, стрпљиво слушала говорнике, али су многи шетали парком, уверени да су доласком на скуп дали допринос ствари за коју се залажу. Полиција није била видљива – скупови ове врсте се не завршавају сукобима острашћених једне или друге стране.

Упадљиво је било и присуство активиста који су делили литературу која говори о социјализму и радничким правима, што је конзервативцима већ сутрадан дало аргумент да митинг омаловаже истичући да је међу званичним организаторима била и Комунистичка партија Америке.

Пришао сам малој групи људи који су носили мајице на којима је писало: „Буди власник или власништво”. Једног од њих, који се представио као Норман Карланд, председник Центра за економску и социјалну правду, питао сам у чему је главни проблем Америке данас. „У томе што Волстриту иде добро, а народу лоше”, одговорио је.

Шта је решење? „Треба гледати даље од капитализма”, објашњава, „система који је створио ситуацију да један одсто оних на врху имају више 95 одсто оних доле. Уз то, тај јаз сваким даном све више расте, што је политички неодрживо. Већина је забринута за будућност, мисле да ће њихова деца живети лошије него они”.

На питање како то променити, Норман одговара да треба применити „трећи пут”, онај чији је правац наговештен на мајицама његових истомишљеника – да запослени буду власници капитала.

Самоуправљање? Па ми смо то већ пробали, али није успело, подсећам га говорећи му одакле долазим. „Проучавао сам ваш случај, али ми бисмо то урадили другачије”, уверава ме.

Мало подаље од гужве, у хладовини поред меморијала посвећеног погинулима у Вијетнаму, седе три жене, држећи у рукама слогане на којима пише „Руке даље од моје социјалне сигурности”. Зашто мислите да вам је социјална сигурност (здравствено осигурање за пензионере, помоћ незапосленима и слично, малобројни елементи овдашње социјалне бриге државе) угрожена, питам их. „Тако говоре наши представници у Конгресу”, каже Дорис Вителер, која је дошла чак из Детроита да изрази свој протест упркос томе што има 79 година.

Који представници, републиканци или демократе?, питам је. „Републиканци, али и неке демократе”, гласи њен одговор.

Да ли је Америка данас у бољем стању него пре две године, када је председник постао Обама? „Мора да је у лошијем, јер је више сиромашних и више незапослених”. „Али ја не мислим да је то заслуга Обаме”, додаје Ненси Болер, недавно пензионисана програмерка, такође из Детроита, која седи поред ње, напомињући да би председник ипак „морао да буде одлучнији”. „Земљи би било боље кад би председнику дали шансу, а не блокирали све што покрене”, каже нам своју дијагнозу проблема Чарлс Билијемс, делегат једног радничког синдиката из државе Њујорк.

На ободу митинга, на једној клупи, 25-годишња Рајчел Фрејзер. из Филаделфије, изложила је свој политички „мерчадајзинг”, беџеве, заставице, налепнице. Каже да прати све скупове – и на сваки, разуме се, износи одговарајућу робу.

Да ли ће опет гласати за Обаму?, питам је. „Откуд знате да сам гласала за њега”, одговара смешећи се. „У ствари видећу, зависи од тога шта ће да уради следеће године”.

Милан Мишић